Ukoliko bismo tražili nešto što bi moglo da se označi kao pokretačka sila, svojevrsni spiritus movens naše civilizacije, to bi sasvim sigurno bila ideja o progresu. Svaki korak u istoriji naše civilizacije, još tačnije ono što smo mi, posledica je upravo te želje za progresom. Naše uspravljanje na dve noge, prvobitna upotreba alatki, docnija izgradnja prvih naseobina i razvoj poljoprivrede, sve je to proizašlo iz te želje. Čovek je mogao da živi i pored sveće, ali je iz želje za napretkom izmislio električnu energiju i sijalice. Mogao je da se i dalje vozi zaprežnim kolima, ali je ipak mnogo komfornije voziti se automobilima, vozovima i avionima. Suština svega je da bez napretka nema života. Čovek koji se ne razvija, da se ne priča tek o društvima, neminovno stagnira i naposletku propada. Ona stara priča o entropiji, o kojoj je na ovom mestu već pisano. Problem nastupa kada se ideja o napretku pogrešno shvati. I kada se progres premetne u svoju suprotnost. Tu je, što je možda i najbitnije, pokušaj da se progres ukroti. Taj pokušaj je jedna od najbitnijih tema današnjice. „Nedomaćinsko“ upravljanje prirodnim resursima u proteklom veku dovelo je našu planetu gotovo do propasti. Dovoljno je pogledati slike uništenih šuma, prisetiti se brojnih životinjskih vrsta koje su izumrle ili su pred nestankom, ali i uvideti koliko se klima u gotovo svakom delu naše planete izmenila. Sve je to posledica malopređašnje pomenute „zloupotrebe“ prirodnih resursa. Put da se to ispravi je mukotrpan. Potrebno je pre svega zauzdati pohlepu bogataša i političara, koji su najveći krivci za ekološki problem. Ali i nekako promeniti obrazac ponašanja koji je doveo do ove krize. A u tome je krivica gotovo svih nas nas. I još više našeg pristanka na svojevrsno „žrtvovanje“. Recimo, da li ćemo pristati da u budućnosti jedemo mnogo manje mesa nego što to sad činimo. Ili možda da ga se u potpunosti odreknemo. Meso koje bi se proizvodilo potpuno prirodnim putem sasvim sigurno bi bilo deset puta skuplje nego sad. Isto to se odnosi i na organsku proizvodnju hrane bez upotrebe hemikalija i veštačkih đubriva. Da li ćemo pristati da smanjimo upotrebu fosilnih goriva, samim tim i da se odreknemo današnjih automobila? I da li ćemo, što je i najbitnije, želeti da promenimo naš život iz korena. Sjajan roman o jednoj takvoj promeni napisala je Olga Tokarčuk.
Na granici između Poljske i Češke smešteno je malo planinsko naselje. Jedna od retkih stanovnica tog naselja je Janjina Dušejko, nekadašnja graditeljka mostova, sada honorarna profesorka engleskog i čuvar vikendica na planini. Još bitnije, Janjina je dobrovoljna izgnanica, koja je odlučila da grad zameni životom u prirodi. Njen život, baš kao i život celog naselja, biće promenjen iz korena serijom ubistava. Žrtve su lokalni biznismen, šef policije, lovac i seoski sveštenik.
Pisan kao ispovest glavne junakinje, roman „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ nas uvodi u svet jedne poprilično čudnovate žene. Janjin ekološki idealizam, ništa manje i prezrenje potrošačkog društva, sukobljavaju se sa pokušajima da se taj idealizam nekako pomiri sa svetom u kom se živi. I još bitnije, da se nekako preživi. Tu junakinjinu životnu dihotomiju Olga Tokarčuk predstavlja na izuzetan način. Janjina ekscentričnost i ništa manja nekonvencionalnost („Sam sa sobom čovek najbolje razgovara. Barem nema nesporazuma“, njene su reči) sukobljena je sa svetom u kom caruje ogoljena moć, oličena u likovima lokalnih policajaca, bogataša i političara, što dovodi do poprilično komičnih, ali i ništa manjih tragičnih scena junakinjinog nesnalaženja. Sukob je to, bez preterivanja, između potpuno različitih pogleda na svet, a samim tim i između potpuno različitih ljudskih htenja. Kako sama Olga Tokarčuk u ovom romanu kaže: „Znate, ponekad mi se čini da živimo u svetu koji izmišljamo. Sami određujemo šta je dobro a šta nije, crtamo mape značenja… A zatim se čitav život natežemo s tim svojim konceptima. Problem je u tome što svako ima svoju verziju i zbog toga je teško ljudima da se sporazumeju.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” je snimljen višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno osam njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„Vidim svet onako kao što drugi gledaju pomračenje Sunca. Tako ja vidim pomračenu Zemlju. Vidim kako se pomičemo nasumice, opipavajući, u večitom Mraku, kao Gundelj koje je okrutno dete zatvorilo u kutiju. Lako je učiniti nam štogod nažao, uvrediti nas, iskidati na komadiće naše minuciozno sastavljeno, čudnovato biće“, govori u ovom romanu glavna junakinja. Njena želja za, nećemo pogrešiti ako kažemo, rusoovskim povratkom prirodi je težak zadatak. Ponajviše zato što tu želju gotovo niko ne gaji u njenoj okolini. Dok Janjina želi da ostvari jedinstvo sa prirodom, ljudima u njenoj okolini priroda je samo „prostor“ namenjen za besomučnu eksploataciju. Taj sukob između dva pogleda na svet je u ovom romanu predstavljen nenadmašno. Najbitnije, što je i najveća vrednost ovog romana, ta borba nije manihijeska. I dobro i zlo u ovom romanu imaju svoje nijanse, ništa manje slepe tačke i tamnu stranu. Ponajviše je to slučaj sa glavnom junakinjom. Olga Tokarčuk je napisala izuzetan roman, pre svega knjigu u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ono što je možda još bitnije, roman koji će nas nagnati na preispitivanje, možda čak i na promenu nekih naših uvreženih stavova i shvatanja.
Naslov: Vuci svoje ralo po kostima mrtvih
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2014
Strana: 276
Pročitajte i prikaz romana „Knjige Jakovljeve” Olge Tokarčuk
Čitaonica, mesto za dobre knjige 