Smrt na sandalovom kocu – Mo Jen

Ako je verovati Bibliji, jedan od prvih događaja u istoriji čovečanstva je bilo ubistvo. I to mučko. Kain odvodi svog brata Avelja u polje i tu ga ubija na prevaru. Dalje stranice Biblije su nastavak bestijalnog nasilja. Na kraju, sam bog je takav. On naređuje Jevrejima da odmah po dolasku u obećanu zemlju pobiju sve starosedeoce, i ne samo njih. Potrebno je pobiti i njihove žene i decu, čak i njihove životinje. O surovim kaznenim starozavetnim propisima tek ne treba trošiti reči. Smrt je kazna za mnoštvo prekršaja, od onih seksualnih (bila to homoseksualnost ili preljuba, čak i seksualni odnos tokom menstruacije), pa sve do verskih i obrednih. Suštinski, bestijalno nasilje i smrt, i to u najneverovatnijim varijantama, predstavljaju jednu od konstanti koje prate ljudski rod od prapočetaka. Nasilje je sastavni deo života rodovskih zajednica. Tako je krvna osveta dovela do istrebljenja brojnih plemena. Ubijanje ubrzo postaje i „legalizovano“. Rekosmo već, takav slučaj je u starozavetnoj jevrejskoj istoriji, ali podjednako i u drugim civilizacijama. Prvi sačuvani pravni kodeks u istoriji, Ur-Namuov zakonik, predviđa smrtnu kaznu za slučajeve ubistava i preljube, čak i za „veštičarenje“. Taj model preuzimaju i kasniji zakonici, pretvarajući smrtnu kaznu u pravni čin. I još bitnije, mada je bolje reći – još strašnije, ti zakonici bestijalno nasilje „legalizuju“, tako da ono postaje nešto sasvim normalno. Ili još jednostavnije rečeno, nasilje koje čovek učini prema drugom čoveku nikako nije dozvoljeno, dok je nasilje koje država učini prema svojim „podanicima“ sasvim legitimna stvar. Tako je došlo do mučne istorije „državnog“ nasilja prema ljudima. Država je mogla, negde i sad može, da ljudima čupa nokte, poliva ih katranom, nabija ih na kolac, da seče delove njihovih tela, da ih kastrira, oslepljuje, prebija, bičuje, udara maljevima u glavu, odrubljuje im glave, ubija ih na električnoj stolici, razapinje, kamenuje, baca sa zgrada… Da stanemo ovde, ponajviše zato što je ovaj spisak beskonačan. I užasavajući zato što je potpuno legitiman, da ponovimo još jednom. Sve su ovo kazne koje se, jelte, ne izvršuju zato što su zakonodavci monstrumi, nego da bi se ispunila nekakva „pravda“. Otprilike po onoj biblijskoj „oko za oko, zub za zub“. Da je ovakvo shvatanje i dalje sveprisutno govori odijum ogromnog dela javnosti kada se desi neki užasan zločin i traženje da se zločinac kazni tako što će nad njim biti sprovedeno isto nasilje koje je on učinio. Kao da će to nasilje ispraviti čitavu stvar i vratiti nevinu žrtvu u život, otprilike tako se misli, a ne shvata da u tom slučaju cela jedna država, mi sami, postajemo kao taj zločinac, nastavljajući spiralu nasilja sve dok nas ono ne proguta. O baš takvom užasavajućem nasilju piše kineski nobelovac Mo Jen.
Kraj je devetnaestog veka. Isto tako i kraj viševekovnog kineskog carstva. Ono nestaje u unutrašnjim borbama i previranjima, ali i zbog sve većeg uticaja stranih sila. Protiv tog propadanja diže se čuveni Bokserski ustanak. Isto tako i jedan operski pevač u provinciji Gaomi. On je rešen da sa svojom družinom zaustavi gradnju železnice od strane mrskih nemačkih kompanija, ali i da se suprotstavi korumpiranoj državnoj administraciji. Na nesreću, on je poražen. I predat čuvenom carskom dželatu na izvršenje kazne. Ona je nabijanje na sandalov kolac. Još gore, pobunjenik je osuđen da na tom kocu, i to za primer drugima, provede nekoliko dana živ.
Kako sam Mo Jen u pogovoru za ovaj roman kaže, „Smrt na sandalom kocu“ je pokušaj da se u jednom delu sastave zvukovi njegovog rodnog kraja, to je sada gotovo zaboravljena mačja opera, sa silnim istorijskim predanjima i mitovima. Rezultat je ovaj veličanstveni roman. Mo Jen posebno majstorstvo pokazuje u narativnim strategijama. S jedne strane je narodski govor, ispovesti samih junaka, koje plene neverovatnom liričnošću, ali i literarnim talentom autora da ispiše tok svesti pripadnika različitih klasa, baš kao i ljudi različitog obrazovanja i duševnog stanja. S druge strane je govor sveznajućeg pripovedača, doduše samo naizgled sveznajućeg i objektivnog. Kako sam Mo Jen kaže: „Iako se na prvi pogled čini da je deo ‘Svinjski trbuh’ napisan iz ugla objektivnog, sveznajućeg pripovedača, i on je zapravo zapis fantastične istorije koja se u narodu prenosila usmenim putem, pripovedanjem ili pevanjem, i opet je, obrni-okreni, u vezi sa zvukovima. I razlog zbog kog sam osmislio i napisao ovaj roman bili su, pre svega ostalog, zvukovi.“ Da osetimo sve te „zvukove“ i silne jezičke i stilske nijanse pobrinula se Ana M. Jovanović kroz izvrstan prevod romana.
Mo Jen, jedan od najistaknutijih kineskih i uopšte svetskih književnika današnjice, je rođen u gradu Gaomi. Tokom kulturne revolucije stekao je epitet „nepoželjnog elementa“, što mu je donelo silne nevolje. Po završenim studijama počinje njegova profesionalna karijera u kulturnom odeljenju kineske vojske. Objavio je niz novela, romana, zbirki prika i memoarskih knjiga (na srpskom su objavljeni prevodi sedam njegovih dela). Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2012. godine.
„Teško vatru možeš z’gasti rukohvatom pamuka, i gomilom snega sakriti leš čoveka. Al’ da više ne bih ja priču uvijo, mlađarijo, uši spremi, da čuješ sve što je bilo!“, govori Mo Jen kroz usta jednog svog junaka. Neprestano preplićući narodski govor, stihove iz mačjih opera, ali i silna narodna predanja, Mo Jen stvara roman koji nas u isto vreme upoznaje sa jednom samo naizgled dalekom kulturom i načinom života, ali i sa kulturom sa kojom imamo dosta sličnosti. Jedna od njih, koja je posebno u ovom romanu izražena, je bestijalno nasilje. Kroz priču o nabijanju „krivca“ na sandalovom kolac, ali i kroz dželatovo sećanje na „vrhunce“ svoje karijere, mi ulazimo u mračni svet ljudske bestijalnosti, užasavajuće slične na svakom kutku naše planete. Najgore od svega, ponovićemo ovo ko zna koji put, je to što je ovakvo nasilje sasvim normalno, što se ono čak smatra za nekakvu pravdu i državni zakon. Svet je to koji je ništa drugo do najveći pakao, i to pakao koji smo mi stvorili. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog veličanstvenog romana: „U ovakvoj situaciji, samo ako umreš, ostaješ čovek, ako nastaviš da živiš, nećeš biti ništa drugo do pseto.“

Naslov: Smrt na sandalom kocu
Autor: Mo Jen (1955-)
Prevela: Ana M. Jovanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 616

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s