Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s