Problem, ako se to uopšte može tako nazvati, sa Jugoslavijom najviše leži u pitanju šta ona predstavlja za nas. Da li je to bila zajednica ljudi koju povezuje isti ili skoro identični jezik, slična kultura, ništa manje zajednička istorija? Sledstveno tome, da li je Jugoslavija bila prirodni izraz težnji naroda i kultura koji su želele da pronađu sredstvo, možda je tako najbolje reći, za svoj razvoj ili veštačka tvorevina koja je porobila te narode u uvela ih u tamnicu, kako drugi tvrde? Sve su to pitanja koje se već dugo postavljaju i čini se da gotovo niko nije došao do krajnjih zaključaka. Možda odgonetka leži u krajnje suprotstavljenim stavovima o prirodi Jugoslaviji, ništa manje i u onom pitanju na početku. Čega se mi to zapravo sećamo? Šta za nas predstavlja Jugoslavija? Ukoliko bismo, samo eksperimenta radi, upitali starije generacije, one koje su dobar deo života provele u Jugoslaviji, to je lagodan život. Ili još tačnije, to su sada već hiljadu puta ponovljene priče o dobrim platama, odlično snabdevenim prodavnicama, odlascima na letovanja, kupovinama u Trstu… Suštinski, jedino što je bitno je materijalno blagostanje. Priča o zajedničkoj kulturi i jeziku, podjednako i o međunacionalnom preplitanju je nešto sasvim drugo. Ona gotovo nikome nije bitna. Baš kao što gotovo nikome nije bitna politička slika, koja je dovela da raspada Jugoslavije. Ali da se vratimo na stvar i na te suprotstavljene poglede. S jedne strane stoji nostalgija za nekadašnjim životom, još više izražena kada se to vreme uporedi sa sadašnjim. Život na razvalinama građanskog rata, sjedinjen sa višedecenijskim ekonomskim, političkim i kulturnim tranzicionim posrtanjem doprineo je da ova sećanja postanu još svetlija. Ono što nije valjalo, a nije valjalo mnogo toga, namerno se sklanja u zapećak. Čak i kada se pomene ono što nije valjalo, odmah se pravi poređenje sa sadašnjim vremenom, a u toj utakmici sadašnje vreme, razume se, uvek gubi. Fokus je samo na materijalnom blagostanju. Tako se iz vida gube izuzetno bitne stvari. To je na prvom mestu priroda i jedne i druge Jugoslavije. A to je bila ništa drugo do diktatura, pogotovo izražena u drugoj Jugoslaviji u njenim prvim godinama. Zaboravlja je da je to bila zemlja u kojoj su desetine hiljada ljudi stradali potpuno nevini. I zemlja u kojoj je postojao monstruozni Goli otok. Da se on ne zaboravi pobrinuo se Dragoslav Mihailović.
„Jalova jesen“ donosi devet pripovedaka Dragoslava Mihailovića. U prvoj „Kratki prikaz života na Carigradskom drumu“ Mihailović se vraća u dane svog detinjstva, opisujući predratnu Ćupriju. „Ćevapčići i pivo“ nas vode na Dušanovac predstavljajući svet amaterskog boksa. „Besmrtna ljubav Plave drame“ nas upoznaje sa čudnovatim svetom jedne žene. Posleratnu stvarnost, ponajviše stvarnost radničke klase, vidimo u „Mijandrošu i Belji“. „Utopljenica“, „Najbolji prijatelj“ i „Parioničar, general i islednik“ nas sukobljavaju sa Golim otokom i njegovim posledicama. „Jalova jesen“ i „Sveti Petar spasava Srbe“ su smeštene u sadašnjost. Dok je prva pripovetka posvećena prirodi, ona druga je satirični prikaz političkog ludila devedesetih.
Iako sasvim sigurno ova zbirka pripovedaka ne predstavlja vrhunac Mihailovićevog opusa, ona je značajno književno delo, i to pre svega zbog njene stilske i tematske raznolikosti. Od dobro poznatog govora iz prvog lica, onakvog kakvog smo od Mihailovića već navikli (evo samo jednog malog primera: „A već četrdesete postao sam skojevac. I više se za voždovački boks nisam interesovao. Krenuo sam svet da promenim. A tu sam ti ja – he, he – bio uspešniji nego kao bokser. Jebalo dete mater“), pa sve do starinski napisanih pripovesti iz trećeg lica, autor pokazuje nenadmašni literarni talent. „Jalova jesen“ je u isto vreme i prirodni nastavak ranije započetih tema u romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Gori Morava“, možemo slobodni reći – dostojni završetak veličanstvenih priča.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Onom ko dobro poznaje Mihailovićevu literaturu, ništa manje i njegove političke stavove, jasno je da je socijalistička Jugoslavija za njega krajnje užasavajući, ništa manje neprihvatljivi politički sistem. I za sve to Mihailović ima potpuno pravo. Robijanje na Golom otoku i njegov docniji višedecenijski progon pružili su i više nego dovoljno razloga za to. Sve to dobro vidimo u ovoj zbirci. Pripovetke su to o posrtanju, užasnim ljudskim sudbinama, neretko grotesknim, apsolutno nemogućim, a opet istinitim životnim pričama. Tako jedan logoraš u ovoj zbirci žali svog dželata: „Gospode, mislim se, koliko je bilo strašno biti islednik! Možda još strašnije nego logoraš.“ I polako dolazimo do one priče sa početka teksta. Ako pitamo Mihailovića, ili još bolje ako čitamo njegova dela, Jugoslavija je užasni politički sistem koji je morao da nestane. Za one, pak, druge, uzećemo kao primer Bekima Fehmiua i njegove izuzetne memoare „Blistavo i strašno“, Jugoslavija je bila nešto najbolje za ove prostore i ljude. I ko je onda u pravu? Šta je zapravo bila Jugoslavija? Može se slobodno reći – i jedno i drugo, i raj i pakao. Da bismo uopšte mogli da je razumemo, potrebno je da poznajemo obe njene strane. Priliku za to nam pruža ova izuzetna zbirka pripovedaka.
Naslov: Jalova jesen
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 285
Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava“
i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića
Čitaonica, mesto za dobre knjige 