Smrt – poslednje utočište – Hilari Mantel

Iako je o nostalgiji na ovom mestu već pisano, nije naodmet da joj posvetimo ponovo par reči. Psihologija je označava kao morbidnu tugu za prošlošću, misaonim procesom kojim se prošlost idealizuje naspram sadašnjeg vremena. Ona se najčešće javlja kod ljudi koji su izgubili sigurnost u životu i kod starijih osoba. Naravno, nostalgija nije patološko stanje, barem u većini slučajeva, ali je duboko štetna. Ona nas uljuljkuje u svetlim sećanjima na prošlost, istovremeno nas odvajajući potpuno od sadašnjosti. U isto vreme ona sukobljava norme sadašnjeg vremena sa normama pređašnjih vremena što neminovno dovodi do kolizije mišljenja, posledično i do potpunog međugeneracijskog nerazumevanja (one večite priče: a u moje vreme…). Pored sasvim razumljive nostalgije koja se iscrpljuje u sećanjima na ono što smo zaista preživeli, ponekad je prisutna i nostalgija za nedoživljenim. Iako ovo verovatno zvuči kao oksimoron, itekako je prisutno, pogotovo u poslednjem vremenu. Idealizacija međuratnog perioda dovela je do brojnih filmova, televizijskih serija i knjiga u kojima se ove godine prestavljaju kao vreme poslovičnog „meda i mleka“. Uopšte, istorija pre Drugog svetskog rata predstavljena je kao jedini temelj savremene Srbije, toliko da su bitange kao što je Pašić postale najsvetlije ličnosti naše istorije. Da sve bude još luđe, ovaj nostalgični povratak u prošlost nije ograničen samo na onu blisku, naprotiv, kako se čini, on odlazi u najdublju, neretko potpuno izmaštanu prošlost. Tako neki ludaci govore o Srbima narodu najstarijem, „vinčanskoj Srbiji“ i sličnim budalaštinama. Još češći su oni koji nekakvo „utočište“ pronalaze u srednjem veku. Tako monarhija, i to uvek samodržavna, postaje idealan oblik vladavine. I tu polako dolazimo do naše teme. Iskvarenosti sećanja. Još tačnije, onog večitog pitanja: šta nam je to bitno i čega se to zapravo sećamo? Ako neke od ovih zamlata upitate šta za njih predstavlja srednji vek, to će biti slika dvoraca, balova, viteških turnira, uopšte raskoši. Iz vida će se izgubiti samo jedna stvar. To je bila stvarnost za jedan posto stanovništa, možda čak ni za toliko, ostatak, onih devedeset i devet posto ljudi, grcao je u najgoroj, sada gotovo nezamislivoj bedi. A tako bi i danas bilo da nije bilo velike Francuske revolucije. O njoj je Hilari Mantel napisala izuzetan roman.
Junaci ovoga romana su verovatno tri najznačajnije ličnosti Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton i Kamij Dimulen. Prateći njihove živote od najranijeg detinjstva, Hilari Mantel nam u isto vreme predstavlja i predrevolucionarnu istoriju Francuske. Godine odrastanja ova tri čoveka i njihovog uspona donose promene. Pred Francuskom je veliki preokret, a u njemu će njih trojica zauzeti ključna mesta. Samo što posle pobede dolazi poraz. I revolucije i njihovog prijateljstva. Velike ideje smenio je teror.
Hilari Mantel je napisala veličanstveni roman, verovatno jedno od najboljih dela o Francuskoj revoluciji. Ono što je posebno bitno, u ovom romanu nema idealizacije, tek ne ideološke pristrasnosti i sentimentalne ganutljivosti. Pogubnost carističkog apsolutizma je predstavljena u potpunosti, ali i užas postrevolucionarne stvarnosti u kojoj idealisti postaju krvožedne zveri. Da bi uspela u tome, Hilari Mantel je sprovela opsežno istraživanje istorijskih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. I tu možda dolazi najveća mana romana. Mnoštvo podataka, imena, rodbinskih srodstava, političkih struja i njenih predvodnika na pojedinim mestima u romanu će izazvati potpunu konfuziju kod čitaoca. Čak i onim ljudima koji odlično poznaju ovaj istorijski period biće potrebno konsultovanje dodatne literature ne bi li se sve to nekako shvatilo. Ipak, Hilari Mantel konce ne ispušta iz ruku kada govori o svojim glavnim junacima. To su, slobodno možemo reći, vođe Francuske revolucije, ali i sama revolucija. Ona u kojoj: „Mladi pale vatru; stari prvi put prestaju da žale za prošlošću. Sad crvene zbog nje.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje katoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ (Mladinska knjiga, 2010) prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja sa romanom „Leševe na videlo“ (Čarobna knjiga, 2012). Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija, Pitera Kerija i Margaret Atvud kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Završni deo trilogije o Tomasu Kromvelu je izašao početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“ (Sezam book, 2015).
„Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali tiranima (…)“, piše Hilari Mantel. Priča o suprotstavljanju tiraniji je srž ovog romana. I to podjednako i carističkom i revolucionarnom teroru. Hilari Mantel nam je kroz ovaj roman predstavila neophodnu revoluciju, zahvaljujući kojoj danas nemamo vlasteline i popove nad našim glavama. Revolucija je to koja je donela obrazovanje za najšire stanovništvo, slobodu izbora, ljudska prava, koliko-toliko ekonomsko blagostanje za dobar deo stanovništva. Najbolje je reći: revoluciju koja je večiti ideal, nažalost neretko neostvarljiv u potpunosti. Uostalom, to sama Hilari Mantel najbolje iskazuje: „Nikad to nećete sprovesti u praksi. Ne – ali i nada je vrlina.“ U isto vreme, ta revolucija je donela i teror, koji Hilari Mantel nenadmašno predstavlja u ovom romanu, i to kroz priču o neslavnom kraju njenih vođa. Da li je zbog toga revolucija bila pogrešna? Nikako ne. Ono što nam je ona donela minorno je u odnosu na njene greške i krah. I da se vratimo na početak, na priču o nostalgiji. Onima koji sanjare o despotizmu, podjednako i onima koji liju krokodilske suze nad tiranima, najtoplije preporučujemo da pročitaju ovaj sjajni roman. U njemu će videti kako je svet o kome maštaju zapravo izgledao, još više kako bi današnji svet izgledao da nije bilo velike Francuske revolucije i promena koja je ona donela.

Naslov: Smrt – poslednje utočište
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Prevela: Slobodanka Glišić
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 832

Pročitajte i prikaz romana „Leševe na videlo“ Hilari Mantel

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s