„Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada“, ispeva Homer na samom početku Ilijade. Ahilejev gnev, proizašao iz žudnje za osvetom postaće trajna okosnica ne samo Homerovog epa, već i jedne civilizacije. Na početku još jedne civilizacije stoji gnev, koji će rezultati smrtnom osvetom. Ljubomoran zato što se bogu više dopala žrtva njegovog brata, kako se govori u biblijskoj knjizi Postanja, Kain ubija svog brata Avelja. I tu nije kraj. Po istoričarima i arheolozima dobar deo prvobitnih zajednica je nestao usled ovakvih istrebljenja. U antičkom svetu osveta je sasvim normalna, čak i poželjna stvar. Ne razlikuje se to ni kod drevnih Jevreja. Štaviše, u biblijskoj knjizi Brojeva daje se eksplicitna dozvola za osvetu: „Osvetnik neka pogubi krvnika; kad ga udese, neka ga pogubi.“ Taj princip važi vekovima, dovodeći do brojnih ubistava i užasnih tragedija, od kojih je svakako najmonstruoznija krvna osveta. Naravno, postoji i druga strana. Dobar deo civilizacija, i to na svojim počecima, upreže sve sile ne bi li nekako „ukrotila“ osvetu. Osnovni princip je, koji važi i sada, da zajednica „oštećenoj“ strani oduzima pravo na ličnu osvetu, tako što to pravo uzima za sebe. Osveta tako poprima sasvim drugi oblik. Ona je pravda u ime višeg principa. Suštinski, osveta je obezličena, najbolji primer za to su odore i perike sudskog personala u anglosaksonskom pravu kojima je cilj da se svaka individualnost sudija izbriše. Ne sude oni, sudi viši princip, pravda. Razume se, to obezličenje pravde dovodi do mnoštva pitanja, ponajviše moralnih, pogotovo kada pravda dovodi do smrti. Primera radi, odluka države da ubije ubicu ili zlostavljača dece sasvim je legitimna po pojedinim zakonima. Ali ako tog ubicu ubije blizak srodnik žrtve on će biti osuđen na najtežu kaznu. Zašto je država u moralnom preimućstvu? I kako jedna veštačka tvorevina – a država je, ma koliko verovali u nju, uvek veštačka tvorevina – može sebi da uzme pravo da odlučuje o životu i smrti? Pogotovo kada znamo koliko „državna“ pravda može da bude selektivna i pogrešna. Ali da ostavimo na stranu sve ovo i da se vratimo na literaturu. U njoj je osveta jedna od dominantnih tema. Tako je ona okosnica dobrog dela Šekspirovih drama, uključujući tu i „Hamleta“. Osveta je i pokretač mnoštva sudbina Dikensovih junaka. Život, ali i sve težnje čuvenog grofa Monte Krista Aleksandra Dime određene su željom za osvetom. Ta želja će glavnog junaka romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića odvesti u potpunu propast. Osveta postaje tema još jednog velikog dela, romana „Boje požara“.
„Boje požara“ predstavljaju svojevrsni nastavak romana „Doviđenja tamo gore“. Sudbina porodice Perikur i dalje je u fokusu, samo sa jednom velikom razlikom. Umesto razočaranog vojnika Eduara, glavna junakinja ove knjige je njegova sestra Madlena. Smrt brata, ubrzo i oca, suočiće se sa užasnom nesrećom u kojoj njen sin ostaje nepokretan. Ni tu nije kraj nevoljama. Zahvaljujući urotama bliskih poznanika Madlena ostaje i bez bogatstva. Preostaje joj samo želja za osvetom onima koji su joj upropastili život.
Baš kao i u knjizi „Doviđenja tamo gore“, Pjer Lemetr pokazuje nenadmašni književni talenat. Izuzetno ispričana priča, Lemetrovi uzori pripovedanja su majstori kao što je Dima, nalikuje na one starinske avanturističke romane koji vam ne dopuštaju da ostavite knjigu do poslednje stranice. Na tu izuzetnu naraciju nadovezuju se dve bitne stvari. Prva je prikaz društvenog raspada, koji će uskoro uskoro rezultirati izbijanjem Drugog svetskog rata, a ona druga je neverovatno portretisanje junaka. Duboka je to himna istinskoj ljudskosti, onom najboljem što se nalazi u nama. Što je za nas izuzetno bitno, Lemetr je pronašao sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
Pjer Lemetr je, bez preterivanja, uspeo da napiše savršen roman. U čitanju „Boje požara“ istinski ćete uživati, i ne samo to. Nedaće u koje upadaju junaci romana u vama će izazvati pravu buru emocija, želju za preokretom, možda je najbolje reći – osvetom. Upravo je osveta glavna potka ovog romana. Život u duboko nepravednom svetu, tamo gde se politika, sudstvo, uopšte društvena mašinerija koju volimo da zovemo država pretvorila u travestiju i potpunu lakrdiju (evo samo jednog primera, govora o medijskoj „istinitosti“: „- Vi svesno objavljujete lažne informacije… – Ne lažne, otišli ste predaleko! Ne, mi predstavljamo stvarnost u određenom svetlu, to je sve“), jedini način da se dobije kakva-takva pravda je osveta. Baš tim putem polazi glavna junakinja romana. Uljuljkanost u bogatstvu, ništa manje i u uverenju o pravednosti sistema u kom se živi, biće promenjena iz korena. Put je to istinskog sazrevanja jednog ljudskog bića, i to kroz nimalo prijatnu osvetu koju će junakinja ostvariti. Naravno, baš kao i uvek, ta osveta će sve promeniti. Ponajviše glavnu junakinju ovog, bez preterivanja, remek-dela: „Nije joj preostalo ništa drugo nego da primeti na kakvom će polju ruševina od sada morati da živi.“
Naslov: Boje požara
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 397
Čitaonica, mesto za dobre knjige 