„Poeziju će pisati svi“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića. Kako se čini, oni su ostvareni u današnjici. Svi pišu, i to ne samo poeziju. Nema boljeg dokaza za ovu tvrdnju od broja objavljenih književnih dela. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa tri puta više stanovnika od sadašnje Srbije, godišnje je objavljivano oko dvadeset romana. To se najbolje vidi po delima koja su konkurisala za NIN-ovu nagradu. Danas je ta brojka deset puta veća, i to u zemlji koja je triput manja (čak i u ovoj „pandemijskoj“ godini izašlo je preko dvesta romana). U čemu je stvar? Pojava novih tehnologija, baš kao i osnivanje brojnih izdavačkih kuća, tu je i samizdat, omogućili su jednostavnu i jeftinu „proizvodnju“ knjiga. Bez mnogo truda i sa relativno malim novcem svako može da izda svoje delo. Sve je to rezultiralo poplavom šunda i potpuno bezvrednih dela. Ili je možda obratna situacija u pitanju. Možda nam je ova hiperprodukcija pored mora budalaština donela isto toliko i dobrih dela, pogotovo onih prevedenih, mada se to odnosi i na domaću književnost. Naravno, niko se ne bi bunio da u današnjim izdavačkim kućama sede urednici sa strogim kriterijumima kakvi su bili u prošlosti. Ali, u isto vreme, niko ne bi želeo – ako je iole pri čistoj svesti, razume se – da dobar deo knjiga bude zabranjen ili cenzurisan zbog političkih razloga, kakav je u prošlosti često bio slučaj. Isto tako, mnoštvo dobrih književnih dela sada ima zaista ima priliku za objavljivanje usled većeg broja izdavačkih kuća, što ranije nije bio slučaj. Naravno, tu je i druga strana medalje, hiperinflacija šunda. Samo što i tu postoji vrlo jednostavan lek. Probirljivost. Umesto trošenja vremena na lamentiranje o smaku svih vrednosti, u ovom slučaju kukumavčenja u šta se pretvorila književna scena, možda ne bi bilo loše nešto učiniti da se to stanje popravi. Zamislite samo kako bi svet izgledao, ne samo u ovom slučaju, kada bi umesto neprestanog lamentiranja o smaku svih vrednosti uradili nešto da promenimo svet na koji se žalimo. Razume se, za to je potreban trud, a dozlaboga dosadno lamentiranje o opštoj propasti ne zahteva baš ništa sem pravedničkog uživljavanja u ulogu žrtve koje opravdava životnu inertnost. Ali da se vratimo na stvar i na naš trud da promenimo svet. Ponekad to može biti i biti malena stvar. U ovom slučaju je to trud da se pročita jedna knjiga.
Pisana sada već davne 2000. godine, knjiga „O pisanju“ predstavlja svojevrsnu mešavinu autobiografske proze i saveta za pisanje. Tako u prvom delu knjige, nazvanom CV, Stiven King predstavlja svoj život. Kingovo odrastanje u krajnjoj oskudici, kasnija životna borba, nezadovoljstva, prvi književni uspesi, ali i iskušenja (među kojima su teška zavisnost od alkohola i stravična saobraćajna nesreća) zadobili su izuzetno predstavljanje. U drugom i trećem delu knjige, „Kutija za alat“ i „O pisanju“ Stiven King se posvećuje savetima za pisanje.
Pre nego što neko grakne, a takvih će sigurno biti, zašto bi uopšte čitali saveta o pisanju koje je napisao pisac šund literature, treba reći sledeću stvar. Stiven King je jedan od najtalentovanih pripovedača današnjice. Izbor žanrova u kojima piše, podjednako i hiperprodukcija njegovih dela, mogu biti diskutabilni, ali to ne menja činjenicu o njegovom talentu. Uostalom, da se uverite u to dovoljno je da pročitate njegove novele sabrane u knjigu „Godišnja doba“ (Booka, 2015). Na kraju, za to je i dovoljna ova knjiga. Suvereno nas vodeći kroz svoj život, Stiven King ispisuje sjajnu priču o književnom usponu. U isto vreme, odajući „tajne zanata“, King daje izuzetne savete onima koji žele da se poduhvate pisanja govoreći šta je to ono zapravo: „Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak u njega.“
Stiven King sasvim sigurno predstavlja najveće ime savremene žanrovske literature. Rođen je u američkoj saveznoj državi Mejn, gde i danas živi. Po završenim studijama predaje u nekoliko škola, ali ga taj posao ne ispunjava. S vremena na vreme objavljuje kratke priče, koje mu postaju glavna preokupacija. Objavljivanje prvog romana „Keri“ (1974) proslavlja Kinga i označava početak izuzetne književne karijere. Sledi preko šezdeset dela, prodatih u neverovatnom tiražu od preko 350 miliona primeraka. Za svoj rad dobio je desetine priznanja, od kojih je najveće Nacionalna književna nagrada (2003). Po njegovim romanima i pričama snimljeni su brojni filmovi, dovoljno je pomenuti „Isijavanje“, „Zelenu milju“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Mizeri“… Veći deo Kingovih dela preveden je na srpski jezik (kod izdavača „Alnari“, „Vulkan“ i „Booka“).
„Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište priča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplove do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave“, ispisuje King u ovom delu. Suštinski, King ne veruje u velike priče i ljudske sudbine, pogotovo one naše, koje moraju biti ispričane. Zašto bi, zaboga, nekoga zanimale vaše životne dogodovštine i intimna osećanja, sem ako niste Knausgor, razume se? To je samo jedna Kingova lekcija. Tu su i lekcije o stilu, upotrebi prideva i priloga, metaforama, prvim i drugim „rukama“ pisanja, saveti kako da predstavite svoje delo i da pronađete izdavača… Tu je i verovatno najbitnija stvar, priča o tome šta zaista predstavlja pisanje. I tu se polako vraćamo na početak, na priču o literarnoj hiperinflaciji. Ova knjiga predstavlja sjajan vodič za sve one koji žele da se okušaju u pisanju. Na prvom mestu, to je postavljanje pitanje da li ste vi uopšte za to. Ukoliko je odgovor potvrdan, ova knjiga će vam pomoći u tome. A čak i ako ni ne pomišljate na ovu avanturu, knjiga „O pisanju“ će vam pomoći da prepoznate zaista vredno književno delo. Kad tu „lekciju“ naučimo, otrcano kukumavčenje na propast svih vrednosti i more šunda biće potpuno deplasirano. U tom moru moći ćemo da pronađemo ono što zaista vredi, i tad će „smeće“ postati potpuno nebitno. Pomoć u tome nam može pružiti ova sjajna Kingova knjiga.
Naslov: O pisanju
Autor: Stiven King (1947-)
Preveo: Vladan Stojanović
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2018
Strana: 280
Čitaonica, mesto za dobre knjige 