U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s