„Kad bi ljudi umeli da sačuvaju svoje znanje o svetu, kad bi mogli da ga uklešu u stenu, u kristale, u dijamant, i da ga na taj način prenose svojim naslednicima, možda bi svet izgledao sasvim drugačije. Šta možemo s tako krhkom građom kao što je papir? Kakva nam je korist od pisanja knjiga!“, piše Olga Tokarčuk u „Knjigama Jakovljevim“ i na najbolji način predstavlja nepostojanost ljudske želje za očuvanjem znanja u susretu sa skoro neumitnim uništenjem koje, takođe, dolazi od ljudske ruke. Ako pažljivo pratimo istoriju naše civilizacije, čuvanje i uništavanje knjiga gotovo uvek idu ruku pod ruku. Tako prvi kineski car Ćin Ši Huang 213. godine pre nove ere pored cenzure svakog mišljenja koje se protivilo njegovoj vladavini naređuje i uništavanje svih knjiga, izuzev retkih izuzetaka. Kako mu to izgleda nije bilo dovoljno, on naređuje i pogubljenje 460 mudraca, koji su, po predanju, živi sahranjeni. Putem prvog kineskog cara polaze sve civilizacije. I to gotovo bez izuzetaka. Rimski imperatori uništavaju bogate biblioteke, tako, recimo, car Jovijan uvređen pogrdnim grafitima koji su ga dočekali na antiohijskim ulicama naređuje spaljivanje čuvene antiohijske biblioteke. Ne razlikuje se ni hrišćanstvo. Teofil Aleksandrijski naređuje uništenje biblioteke Serapeuma u Aleksandriji. Krstaši uništavaju čuvenu carigradsku biblioteku 1204. godine. Henri XIII razara manastirske biblioteke posle raskida sa Rimom. Konkvistadori uništavaju brojne majanske spise posle osvajanja Južne Amerike. Isti slučaj je i sa islamom. Tokom osmanskih osvajanja uništene su brojne biblioteke, uključujući tu i čuvenu biblioteku filozofa i naučnika Avicene. Ako mislite da je moderno doba donelo promenu grdno ćete se prevariti. Za to je dovoljno prisetiti se potpunog uništenja Kongresne biblioteke u Vašingtonu od strane britanskih vojnih snaga. Vojnici Unije su tokom Američkog građanskog rata uništili biblioteku u Alabami. Britanci tokom kolonijalnih osvajanja spaljuju burmansku kraljevsku biblioteku. Prvi svetski rat donosi potpuno uništenje belgijske biblioteke u Luvenu od strane nemačkih okupacionih snaga. Biblioteke nisu pošteđene ni u Španskom građanskog ratu. O spaljivanju knjiga u nacističkoj Nemačku izlišno je govoriti. Samo što ni to izgleda nije opametilo ljudski rod. U libanskom građanskom ratu potpuno je uništena bogata bejrutska biblioteka. Crveni Kmeri uništavaju biblioteku u Kambodži. Trupe Indire Gandi pale biblioteku Sika. Tokom građanskog rata u Bosni vojne snage bosanskih Srba uništavaju sarajevsku biblioteku. Ova užasna istorija nepojmljivog varvarstva, pomenuta samo u kratkim crtama, nezamisliva je bez priče o šestoaprilskom stradanju beogradske Narodne biblioteke. Tu priču je izuzetno ispisao Dejan Ristić.
Prateći istoriju Narodne biblioteke Srbije od osnivanja 1838. pa sve do njenog uništenja 1941. godine, Dejan Ristić stvara četiri poglavlja ove knjige. U prvom delu, „Arheologija sećanja“, dat je opširni istorijat nastanka biblioteke, prikupljanja knjiga, prvih zakonskih propisa i priča o selidbama biblioteke. „Zgrada na šancu“, drugi deo, prati konačno dobijanje zgrade za biblioteku na Kosančićevom vencu. „Razdoblje otežanog rada i razvoja“ nam predstavlja međuratne godine i pokušaje nekoliko upravnika da unaprede položaj biblioteke, dok nas poslednji deo „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ vodi do tragičnog šestog aprila, opisa uništenja biblioteke od strane nacista.
Trud Dejana Ristića da u potpunosti osvetli istoriju Narodne biblioteke u ovoj knjizi zaslužuje istinsko divljenje. Iscrpno korišćenje arhivske građe – pre svega državnih naredbi, propisa, službenih prepiski, memoarskih zapisa, novinskih članaka, ali i brojnih svedočenja savremenika – vidljivo je na svakoj stranici ove knjige. Što je za čitaoce najbitnije, iscrpna građa je zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. Dejan Ristić nam je u knjizi „Kuća nesagorivih reči“ dao i niz sjajnih svedočenja o našoj kulturnoj istoriji. Takvo je, recimo, odbijanje upravnika biblioteke Jovana N. Tomića da knjige iz biblioteke pozajmi kralju Petru pod obrazloženjem: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari [knjige] mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, [knjige] ne može dobiti.“
Dejan Ristić, srpski istoričar, arhivista i prevodilac, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija istorije posvećuje se naučnom radu. Autor je brojnih naučnih radova i knjiga o ratnim memorijalima, istoriji srpske diplomatije, holokaustu i kulturnoj istoriji. Objavio je i dve naučno-popularne knjige koje se bave mitovima i zabludama srpske istorije. Obavljao je dužnost upravnike Narodne biblioteke Srbije. Autor je i brojnih muzejskih postavki i izložbi.
O krivici za uništenje Narodne biblioteke čini se da je izlišno govoriti. Nju snosi nacistička vrhuška, odgovorna za varvarsko bombardovanje Beograda 1941. godine. Nažalost, odgovornost za to dobrim delom snosi i tadašnja državna administracija. Prateći istoriju Narodne biblioteke, Dejan Ristić nam donosi primere nepojmljive bahatosti, užasne ignorantnosti države prema svom kulturnom blagu. Evo samo par činjenica. Posle Prvog svetskog rata biblioteka nema gde se smesti, Kapetan Mišino zdanje u kom je biblioteka bila pre rata gotovo je uništeno. Iako je biblioteka trebala da dobije zgradu Starog dvora na korišćenje, u nju se useljava „kavana i restoran za narodne poslanike“. Ovde se oduvek znalo šta je bitnije. Ali ni tu nije kraj. Desetine molbi nekoliko upravnika Narodne biblioteke u međuratnom periodu da se izgradi namenska zgrada za biblioteku, koja će moći da podnese eventualne katastrofe – probajte samo da zamislite da je takva zgrada podignuta i da je blago Narodne biblioteke tako spaseno – listom su odbačene. Nije ni čudo. Tadašnji ministar prosvete, poznat po nadimku Boža kundak, imao je pametnija posla. Obračune sa političkim neistomišljenicima. Da se ne priča tek o apsolutnoj nebrizi za kulturno blago pred samu šestoaprilsku tragediju. „Metite u podrume, zbrinite kako znate“, naredba je ministra prosvete kako da se sačuva neprocenjivo kulturno blago. O tome da je tri dana biblioteka gorela – da, tri dana – a da niko, čak ni osoblje biblioteke, nije pokušao da bilo šta učini, izlišno je govoriti. Sve ovo je doprinelo da zgrada biblioteke i preko 350.000 publikacija, dragocenih i potpuno nenadoknadivih, zauvek nestanu. Narodna biblioteka se tako upisala u neslavni spisak uništenih biblioteka. Koliko zbog nepojmljivog varvarstva nacističkih zločinaca ništa manje i zbog ignorantskog odnosa onih koji su se o tom blagu „brinuli“. Priču o toj užasnoj tragediji, podjednako i o onome što joj je prethodilo, silnom radu usamljenih pregalaca, istinskih velikana koji su biblioteku podigli i decenijama je čuvali, što nikako ne sme da se zaboravi, donosi nam Dejan Ristić u ovoj izuzetnoj knjizi.
Naslov: Kuća nesagorivih reči
Autor: Dejan Ristić (1972-)
Izdavač: Vizantija, Beograd, 2019
Strana: 231
Čitaonica, mesto za dobre knjige 