Izbrisana – Miha Macini

„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“, čuvene su reči koje se pripisuju Isusu. Naravno, ove reči se odnose na pitanje vere, ali, i u isto vreme, one mogu da važe u svim segmentima našeg života. Pogotovo u našim moralnim izborima. Istorija nam je pokazala da velike nepravde, sledstveno tome i velika zla i zločini, proizilaze gotovo u istoj meri iz volje zločinaca da zlo učine i dozvole da se to zlo učini od strane većine. Za to je dovoljan samo jedan primer. Danska je, baš kao i veći deo zemalja u tadašnjoj Evropi, okupirana od strane nacista 1940. godine. I tu prestaje svaka sličnost. Za razliku od najvećeg dela evropskih vladara, danski kralj Kristijan X odlučuje da ostane u zemlji i tako podeli sudbinu svog naroda. I ne samo to. Kristijan X i njegova administracija odlučuju da se suprotstave svakom pokušaju istrebljenja Jevreja. Posle naredbe Nemaca da Jevreji moraju da nose žute trake, on nacistima preti da će početi da nosi žutu traku kao znak solidarnosti sa Jevrejima. Čime je ovo rezultiralo? Nemci su povukli naredbu. Isti slučaj je bio i sa pokušajem Nemaca da 1943. deportuju dansku jevrejsku populaciju u koncentracione logore. Dojava jednog nemačkog oficira o predstojećoj raciji dovela je do gerilske akcije danske vlade i građana u kojoj je za nekoliko noći u neutralnu Švedsku prebačeno preko 95 posto jevrejske populacije. Rezultat: gotovo svi Jevreji su spaseni. Probajte samo da zamislite da se ovo odigralo u svim evropskim zemljama. Ili još bolje zamislite kako bi svet izgledao da je svaki put prisutan ovakav otpor zlu. Naravno, za to je potrebna velika hrabrost. Put suprotstavljanja zlu i nepravdi je mukotrpan, zahteva velika odricanja, donosi i opasnosti. Sklanjanje pogleda od zla nas gotovo ništa ne košta. Čak ćemo naći i moralno opravdanje za to, najčešće očekivanje da će neko umesto nas rešiti čitavu stvar ili uzdanje da zlo i nije baš toliko zlo. To neprihvatanje stvarnosti nastavlja se i nakon što zlo nestane. Neprijatni događaji iz prošlosti, pogotovo oni koji su učinjeni u naše ime, namerno se izbegavaju. Treba ih zaboraviti, a ako je to već nemoguće onda pronaći opravdanja. Znate ih već. A šta su oni nama činili, a koliko su oni odgovarali za svoje zločine… Najbolje je to izrazio Miljenko Jergović u jednom eseju: „Strašno je, zapravo, u kojoj smo mjeri identificirani s ubojicama. Toliko da smo spremni sami sebe ucijeniti zločinima koje su počinili. Toliko smo identificirani da su nam ubojice često važnije od onih koje volimo. Razloga za to je naravno više, ali jedan od većih tiče se našeg odnosa prema isprici i praštanju.” Izvinjenje je suština, ništa manje i priznanje da smo pogrešili, da smo ćutali, da ništa nismo učinili da sprečimo zlo. A mogli smo. Baš zbog toga su i toliko bitna dela koja progovaraju o prošlosti koju pokušavamo da namerno zaboravimo. Jedno od njih je i roman Mihe Macinija.
Početak je devedesetih godina u Sloveniji. Posle odvajanja od Jugoslavije, nova slovenačka vlast je donela zakon po kom svi stanovnici Sloveniji koji su rođeni van njene teritorije moraju podneti zahtev za državljanstvo. Oni koji se nisu prijavili bivaju izbrisani. Jednostavno, oni za državu više ne postoje. Oni nemaju prava na lična dokumenta, nemaju prava da se leče, obrazuju, zaposle, otvore bankovni račun… Jedna od izbrisanih je i Zala, mlada vaspitačica u ljubljanskom vrtiću. Da sve bude još gore, ona saznaje da je izbrisana u trenutku u kom se porađa. Zala više ne postoji za državu, baš kao što za državu ne postoji ni njeno tek rođeno dete. Zaline muke posle tog saznanja su predstavljene u ovom romanu.
Odmah na početku, „Izbrisana“ je, ako je gledamo isključivo sa književne tačke gledišta, osrednja knjiga. Opisi stvarnosti koju glavnu junakinju okružuju, ništa manje i njena unutrašnja previranja, najčešća su opšta mesta, bez neke veće književne vrednosti. To već nije slučaj sa dijalozima, koji sasvim sigurno zauzimaju preko dve trećine romana. Miha Macini je dijaloški majstor. U razgovorima koje glavna junakinja vodi sa porodicom, prijateljima i državnom administracijom istinski ćete uživati. To je najbolje pokazala filmska adaptacija romana, koja je, što se retko dešava, znatno bolja od knjige.
Miha Macini, istaknuti slovenački književni stvaralac, filmski reditelj i scenarista, rođen je u gradu Jesenice. Pohađao je studije scenaristike na Univerzitetu u Šefildu. Debitovao je kao književni stvaralac sredinom osamdesetih i do sada objavio trideset romana, koji su prevedeni na brojne jezike (na srpskom su objavljeni njegovi romani „Zvezde zovu“, „Hanin telohranitelj“ i „Detinjstvo“). Autor je brojnih filmskih scenarija, a režirao je tri filma, među kojima je i „Izbrisana“. Za svoje književno i filmsko stvaralaštvo Miha Macini je zadobio niz istaknutih slovenačkih i internacionalnih priznanja.
„Znate, mi nismo ništa krivi, mi smo samo ljudi, moramo da uradimo ono šta nam kaže računar“, odgovor je koji junakinja ovog romana najčešće dobija na pokušaje „povratka“ u normalni život. Baš kao i u Ajhmanovom slučaju koji je samo radio svoj posao, peripetije i nedaće junakinje romana dolaze od ljudi koji samo rade svoj posao. Većina njih, što sjajno Macini predstavlja u romanu, itekako znaju koliko je „brisanje“ nepravda, ali ih to prosto ne zanima. Uostalom, to skoro nikoga ne zanima. U takvom svetu glavna junakinja ovog romana mora da se izbori ne samo za sebe, već i za svoje dete. Miha Macini je predstavio užasavajući, gotovo kafkijanski svet, ali i hrabro progovorio o temi koja u slovenačkoj javnosti i dalje predstavlja veliki tabu. Najbitnije od svega, razotkrio je, da se vratimo na početak, one koji stoje iza velikih zala, obične ljude koji ćute na nesreće drugih omogućavajući zlu da se razmaše: „Koliko puta sam zamišljala ljude koji su nam to uradili! Ljude koji pritiskom na dugme brišu tuđe živote. Koliko nas ima, znaju samo oni! A onda još prave i budale od nas. Htela sam da vidim ta lica. Ko su ti ljudi? Htela sam da vidim lice države. Kakvo je njeno lice? Sad ga vidim. Država oličena u liku mladog žutokljunca na čijem licu vidim paperje koje jedva da se isplati brijati. Vidim bubuljice na obrazima. Vidim da ste se zbog njih isekli. Vidim da vam izlazi herpes. Sve to vidim i pitam se: Da li je to lice vlasti? Lice koje pritiska dugmad?“

Naslov: Izbrisana
Autor: Miha Macini (1961-)
Prevela: Dragana Bojanić Tijardović
Izdavač: Orion art, Beograd, 2015
Strana: 223

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s