Gošća – Takaši Hiraide

Jedan od najvećih pokazatelja psihopatije i sociopatije, i to najčešće u najranijem detinjstvu, predstavlja naš odnos prema životinjama. Naravno, izuzetaka ima, ali dete koje zlostavlja životinje najverovatnije će izrasti u sociopatu ili psihopatu. Pre nego što nego grakne i pomene Hitlera, moguća je i obratna situacija. Pojedini ljudi mogu pokazati istinske emocije prema životinjama, a da u isto vreme budu potpuni monstrumi u odnosu prema drugim ljudima. Ali da se mi vratimo na stvar. Odnos jednog društva prema životinjama nam može sjajno pokazati kako to društvo zapravo izgleda. Primera je mnogo, ali izdvojićemo samo nekoliko ilustrativnih. Prilikom nemačkog napada na Poljsku 1939. godine, poljska odbrana je u svom sastavu imala i konjičku jedinicu. I sve bi to bilo u redu da baš ta konjička jedinica nije poslata na nemačke tenkove. Rezultat je lako zamisliti. Konji, naravno, nisu imali nikakvu šansu protiv tenkova. Uostalom, ni vojnici koji su jahali na tim konjima. Drugi primer, još čuveniji, vezuje se za život nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Po priči, Niče je doživeo teški nervni napad, koji je rezultirao kasnijim boravkom u duševnoj bolnici, posle užasne slike zlostavljanja jednog konja. Sudbina tog nesrećnog konja je zadobila izuzetan prikaz u filmu „Torinski konj“ Bele Tara, nastalom po scenariju Lasla Krasnohorkaija. Ili da uzmemo još jedan primer, naš odnos u današnjici prema životinjama. Skoro pola miliona životinja se tokom svake godine usmrti prilikom testiranja kozmetičkih proizvoda. Dobro ste pročitali, skoro pola miliona. Broj ubijenih životinja zarad pribavljanja njihovog krzna je desetostruko veći. Ovi brojevi su još monstruozniji kada se uzme u obzir da su sve te životinje ubijene samo iz hira. Nošenje bundi, kao i nanošenje kozmetičkih sredstava nimalo ne predstavlja egzistencijalnu potrebu. Šta je suština ove priče? Kroz ova tri primera možemo videti naš odnos ne samo prema životinjama već i prema drugim ljudima. Kao što su ljudi surovi prema životinjama, isto tako su surovi i prema drugim ljudima. Zarad nekakve junačke slave podjednako će biti žrtvovane i životinje i ljudi. Isto tako, zarad profita stradaće i ljudi i životinje. Naravno, i na sreću, naš odnos sa životinjama se ne iscrpljuje u ovim ludostima i bestijalnostima. Kroz celu istoriju naše civilizacije, životinje su nam bile ne samo verni pratioci, već i stvorenja koja su nam menjala život. Nema boljeg svedoka tome od literature. Jednu takvu priču donosi i Takaši Hiraide u romanu „Gošća“.
Kraj je osamdesetih u Tokiju. Pisac romana i njegova supruga su iznajmili kuću u predgrađu. Finansijski problemi, snalaženje na novom poslu i u novom domu, sve će to promeniti dolazak gošće, komšijske mačke Ćibi. Prvobitni piščev otklon brzo prerasta u zaintrigiranost, docnije u potpunu opčinjenost mačkom koja postaje stalna gošća ovog bračnog para. Prateći protok vremena, razvoj tog odnosa, sjedinjen sa svim peripetijama i gotovo neminovnom tragedijom, Takaši Hiraide ispisuje sjajan roman.
Ispisan kao autobiografski roman, „Gošća“ nam predstavlja intimni svet samoga pisca, ali i društvene prilike u Japanu krajem osamdesetih. To prelamanje privatnog i javnog Takaši Hiraide u ovom romanu izvodi izuzetno. Prateći umetničku scenu Japana, Takaši Hiraide je njen istaknuti predstavnik, mi vidimo sjajno predstavljeni nama samo naizgled daleki prostor. Slična stvar je i sa društvenim prikazom stvarnosti. Ekonomski razvoj koji smenjuje neminovna stagnacija donosi velike promene u životu junaka. Naravno, ovo je samo jedan segment romana, onaj mnogo bitniji je pripovedanje o čudesnoj gošći koja uspeva da sivilo života, posledicu prelamanja društvenih sa nedaćama iz našeg privatnog života, pretvori u nešto sasvim drugo.
Takaši Hiraide, istaknuti japanski pesnik i prozaista, rođen je u gradu Mođi. Nakon studija se zapošljava u izdavaštvu. Objavio je nekoliko zbirki pesama, knjiga eseja i putopisa. Za svoje stvaralaštvo je zadobio istaknuta japanska i internacionalna priznanja. „Gošća“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Voleo bih da znam sve o tom danu, prolaznom poput kapljice rose, ali njega je tama minulog vremena već progutala“, piše Takaši Hiraide u ovom romanu. Ispisujući pripovest o pokušajima da se ta tama minulih vremena nekako „osvetli“, on u „Gošći“ pripoveda o jednom čudesnom stvorenju koje mu je promenilo život. Reč je, naravno, o mački. Naizgled sasvim obična životinja, Ćibi ipak postaje nešto sasvim drugo. Svojim uticajem na život vlasnika, ona ga pretvara u nešto sasvim drugo, baš kao i u slučaju romana „Ulični mačak Bob“ o kom smo nedavno pisali. Još bitnije, ovaj roman nam sjajno predstavlja koliki uticaj životinje imaju na nas, kako nas menjaju i neretko od nas prave bolje ljude. U ovom romanu je predstavljen život jedne takve čudesne životinje: „Ćibi se ponašala potpuno isto kao uvek. Izraz na njenom licu govorio je da je njeno zanimanje usredsređeno na astronomiju i na biljni i životinjski svet. Za svet ljudi njoj je sasvim svejedno. Samo su njene šiljate uši sve vreme osluškivale taj glas koji je tekao ka njoj, prodirući kroz meni nevidljivu pukotinu.“

Naslov: Gošća
Autor: Takaši Hiraide (1950-)
Preveo: Nataša Tomić
Izdavač: Booka, Beograd, 2018
Strana: 138

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s