Borislav Pekić: život buntovnika – Srđan Cvetković

Jedan od najsigurnijih recepata za potpunu katastrofu je učešće intelektualaca i umetnika u političkom životu. I to pre svega za same umetnike. Primera je toliko da ih je nemoguće sve nabrojati, ali počećemo od Ovidija, jednog od najčuvenijih antičkih književnika, koji zbog političkih razloga biva poslat u progonstvo u kom će i umreti. Njegovu životnu nesreću nastavljaju brojni intelektualci i umetnici. To je posebno vidljivo na našim prostorima. Vuk Karadžić, verovatno najznačajnija ličnost na srpskoj kulturnoj sceni u devetnaestom veku, biva izložen šikaniranjima, progonima, čak i izgnanstvu od strane kneza Miloša Obrenovića, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali. Ništa bolje nije ni prošao Dimitrije Davidović, tvorac čuvenog Sretenjskog ustava. Zbog kritika režima tokom obrenovićevskog perioda na robiji završavaju Branislav Nušić, Svetozar Marković, Pera Todorović i Vasa Pelagić. U međuratnom periodu na robiji završavaju brojni intelektualci i umetnici, ponajviše komunisti. Samo je Moše Pijade u zatvoru proveo četrnaest godina. Situacija se ne menja nakon završetka rata, naprotiv, ona postaje još gora. Pojedini umetnici i intelektualci bivaju ubijeni bez suđenja, dok mnoštvo drugih završava na dugogodišnjim robijama. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da je najveći deo optuženih zaista bio kriv, pogotovo oni koji su bili deo kolabracionističkih snaga, ali nedostatak suđenja ili montirana suđenja svakako predstavljaju veliku civilizacijsku mrlju. Na nesreću, ni tu se priča ne završava. Kasniji progoni intelektualaca i umetnika – uključujući tu robijanja, napade, cenzure i brojne zabrane – nastavljaju se do današnjice. Pored nezamislive ljudske patnje, ovi progoni donose i mnoštvo uništenih dela, pre svega kao posledicu uništenih života. Najgore od svega, čini se da umetnici i intelektualci nisu postigli gotovo ništa. Politika se nije promenila usled njihovog angažmana, samo su oni stradali. Čak i u slučajevima kada umetnici prođu „nekažnjeno“ zbog svog političkog delovanja, stigma bavljenja praktičnom politikom ostaje zauvek na njihovim delom (setimo se samo sudbina Dobrice Ćosića, Oskara Daviča ili Marka Ristića). Ipak, i pored svega toga, brojni umetnici i intelektualci ne odustaju od politike, snoseći za to velike posledice, koliko lične ništa manje i karijerne. Nema boljeg primera za to od života Borislava Pekića.
Prateći život Borislava Pekića, Srđan Cvetković nam u ovoj biografskoj knjizi predstavlja njegovo odrastanje u Crnoj Gori, kasniji prelazak u Srbiju i okupacijske dane. Iscrpno su predstavljene posleratne godine, Pekićevo političko sazrevanje, osnivanje političke organizacije, kasnije hapšenje i robijanje. Svoje mesto u ovoj knjizi pronalazi i docniji Pekićev boravak na slobodi, književna karijera, baš kao i povratak u politiku tokom devedesetih.
Ono što se najpre mora reći, Cvetkovićeva knjiga je prvenstvo prikaz Pekićevog političkog angažmana. Njegova književna karijera nije zaobiđena, ali ona nije u fokusu autorovog istraživanja. Prateći razvoj Pekića kao ličnosti, Srđan Cvetković nam daje prikaz nimalo prijatnog posleratnog vremena. I tu odmah moramo da napravimo ogradu. Čini se da je u slučaju ove knjige autor pronašao pravu meru, za razliku od njegovih pređašnjih radova. Manihejsko viđenje sveta po kom je Cvetković poznat – u kom su komunisti potpuno zlo, a svi drugi nevini stradalnici – na sreću biva izbegnuto. Tako je dobijen objektivni pogled na prošlost, samim tim i na jednu biografiju. Ono što se mora zameriti je disproporcija u predstavljanju Pekićeve političke aktivnosti. Dok se posleratnom periodu posvećuje preko četrdeset stranica knjige, Pekićevoj političkoj delatnosti tokom devedesetih se pristupa ovlašno, i to samo na nekoliko stranica.
Srđan Cvetković je rođen u selu Topli Do kod Pirota. Završio je doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Polje njegovog istraživanja su najvećim delom posleratne represalije. Objavio je niz istorijskih studija (među kojima je i trotomna knjiga „Između srpa i čekića“) i članaka u periodici. Po mnogima predstavlja najznačajnije ime revizionističke struje među savremenim srpskim istoričarima. Radi kao naučni istraživač u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
„Kapitalizam eksploatiše radnika u ime gramzivosti eksploatatora, komunizam eksploatiše radnika u ime poboljšanja radničke egzistencije“, deo je programa SDOJ-a, političke organizacije čiji je osnivač bio Borislav Pekić. Neprihvatanje komunističke diktature, baš kao ni nacionalističke politike ogrezle u brojnim zločinima (pre svega Draže Mihailovića, Ljotića i Nedića), politički je kredo mladog Pekića zbog kog će robijati pet godina u najtežim uslovima. Od tog kreda neće odustati ni kasnije, čak ni kada bude poražen od strane ratnog huškača i zločinca na nesrećnim izborima u Rakovici 1991. godine. Borba je to za demokratiju i slobodu mišljenja pre svega. Možda je to najbolje sam Pekić opisao: „Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni.“ U toj borbi Pekić je izgubio mnogo, najpre su to izgubljene godine na robiji, ali i izgubljeno zdravlje zbog kog je kasnije prerano napustio ovaj svet, da ne pričamo tek o velikim delima koja je još mogao da napiše. Kako se čini, ideje za koje se Pekić borio su poražene, pogotovo ako pogledamo današnjicu. U čemu je onda čitava stvar, da se vratimo na početak? Zar Pekićev život nije najbolji primer pogubnosti politike na život umetnika? Odgovor na to pitanje je možda dao najbolje sam Pekić: „Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koje ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobiju za sekund, ni za dan, ni za godinu.“ Borba za slobodu ne prestaje nikada, čak i kada se nam tom putu dožive stradanja i porazi, bio je politički Pekićev kredo koji nam je ostavio kao amanet. Priču o toj borbi donosi Srđan Cvetković u ovoj knjizi.

Naslov: Borislav Pekić: život buntovnika
Autor: Srđan Cvetković (1972-)
Izdavač: Catena mundi, Beograd, 2020
Strana: 148

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s