„Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju“, misao je Davila, Andrićevog junaka iz romana „Travnička hronika“. Sukob Davila sa znatno mlađim saradnikom Defoseom, iz kog izvire ova misao, pre svega je posledica međugeneracijskog nerazumevanja, još više promene životne paradigme. Ono što određuje Davilov život za Defosea je nebitna stvar, gotovo tričarija. Upravo ta tačka preloma jedna je od konstanti koje prate ljudsku civilizaciju od početaka. Još tačnije, to je sukob između pravila starog i novog života, u kom, gotovo po pravilu, gubi strana koja se grčevito drži starog načina života. Problem je jedino u tome što se do te pobede dolazi posle mnogo borbi, neretko i krvi. Zašto je to tako sjajno nam pokazuje Hilari Mantel u romanu „Smrt – poslednje utočište“, obrazlažući u čemu je stvar: „Ali traži nemoguće – traži da priznaju da je sistem u kojem celog života rade pogrešan, loše utemeljen i nemoralan.“ Odbacivanje pređašnjeg načina života, iz čega gotovo po pravilu proizilazi priznanje da takav način života nije bio ispravan, krajnje je teška stvar. Nije preterano reći da je to težak životni poraz. Još teže je nekako nastaviti život posle tog priznanja. Sve ono u šta ste verovali, ono što vam je davalo sigurnost i omogućavalo vam da živite, nestalo je u trenutku. Jedino šta vam preostaje je grčevito držanje za prošlost, pokušaj da se stari život vrati i nekako održi. I ne samo to. Stari način života postaje svetinja, skoro izgubljena Arkadija. Nema boljeg primera za to romana „Prohujalo s vihorom“. Uređeni svet, balske haljine i zabave, uopšte život kakav se samo može poželeti, za svim tim žali glavna junakinja romana. Što su u pozadini tog ljupkog sveta sa karnerima i šeširčićima stajali milioni robova, tlačeni, zlostavljani i ubijani za Skarlet O’Haru uopšte nije bitna stvar. Možda je primer ove književne junakinje paradigmatičan. Tvrdoglavo opstajanje u prošlosti, čak i sa znanjem koliko je ta prošlost bila loša, neretko predstavlja stavove dobrog dela ljudi. Uzmimo samo kao primer protivljenje registraciji partnerstva LGBT osoba, koje proizilazi iz nekakve želje za očuvanjem „tradicije“ i starog načina života. Što u pozadini tog očuvanja stoji tlačenje i uskraćivanje prava brojnim ljudima manje je bitna stvar. Mnogo važnije je sačuvati nekakav stari način života. Još jednu, sjajno ispripovedanu priču o sukobu između starog i novog načina života donosi Barbara Kingsolver u romanu „Bez zaklona“.
Godina je 1871. U gradić Vajnlend u Nju Džeriju doselio se Tačer Grinvud, mladi nastavnik prirodnih nauka. Prvobitna želja za prosvećenjem đaka, ništa manje i ostalih stanovnika, brzo će se sukobiti sa oštrim protivljenjem. Darvinova teorija o evoluciji, koju Tačer pokušava da prenese učenicima, izaziva sukob neviđenih razmera. Na istom tom mestu u sadašnjosti živi Vila Noks, novinarka koja je izgubila posao. Užasni ekonomski slom prati nešto mnogo gore, to je saznanje da je život koji je živela do sada ne samo nestao, već i da taj život gotovo nije imao nikakvog smisla.
Barbara Kingsolver je napisala izuzetan roman. Prateći dva vremenska toka, kraj jednog i početak drugog veka, ona predstavlja dve ljudske sudbine koje se kroz svojevrsni sinhronicitet susreću sa istim dilemama i mukama. Pripovedanje o tim sudbinama prati odlična psihologizacija junaka romana, ali i prikaz društvenih i kulturnih prilika u dva veka. Suštinski, priča je to o velikim prelomima, trenucima u kojima se ljudski život nepovratno menja. Neretko i doživljava poraz: „Samo kažem kako su oni znali da mogu otići nekuda drugde i stvoriti bolji život. To je važilo oduvek, od Odiseja, pobogu. Od mojih predaka kmetova koji su jeli kamenje s ravnice Šruzberi. Jedino u šta možeš verovati jeste da će tvoja deca imati više, a ne manje. A sada…“
Barbara Kingsolver je rođena u Kentakiju. Detinjstvo provodi u Kongu, gde joj je otac službovao kao lekar, što će kasnije postati jedna od njenih dominantnih književnih tema. Završila je studije biologije i radila kao naučni istraživač. Počinje da piše krajem osamdesetih. Međunarodnu slavu joj donosi roman „Biblija otrovne masline“ koji je doživeo milionske tiraže, ali i zadobio sjajne kritike. Do sada je napisala devet romana (na srpskom su objavljeni „Biblija otrovne masline“, „Lakuna“, „Bujno leto“ i „Bez zaklona“), nekoliko knjiga eseja i naučno-popularnih studija, kao i jednu zbirku poezije. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća američka i internacionalna književna priznanja.
„Valjda nam je to u prirodi. Kada se poboje da će izgubiti ono što poznaju, ljudi će stati uz svakog ugnjetača koji obeća da će ponovo uspostaviti stari poredak“, piše Barbara Kingsolver u ovom romanu. Suočeni sa smakom sveta koji poznaju, svejedno da li je nestanak uverenja o povlašćenom položaju u okviru prirodnog poretka stvari ili o ispravnosti političkih i životnih svetonazora, ljudi koji okružuju junake ovog romana predaju se lakim rešenjem, toj slatkoj draži za starim dobrim životom. Junaci romana, pak, nemaju tu privilegiju. Svesni poraza starog sveta oni nekako moraju da nastave dalje, čak i po cenu potpunog poraza. Najbolje to sama autorka iskazuje: „Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, ali njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast“. Izuzetno portretišući dva ljudska života, ništa manje i dva istorijska perioda, Barbara Kingsolver ispisuje sjajan roman, priču o trenucima velikih životnih preokreta, ali i svojevrsnog raskida sa starim načinom života u kom se ostaje bez gotovo svega što smo poznavali, možda je najbolje reći bez zaklona, onako kako ga autorka naziva: „Nijedno stvorenje ne može se lako prinuditi da živi bez zaklona. Bez zaklona, stojimo na svetlosti dana. Bez zaklona, imamo osećaj da ćemo verovatno umreti.“
Naslov: Bez zaklona
Autor: Barbara Kingsolver (1955-)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 482
Čitaonica, mesto za dobre knjige 