Baba Anujka – Šimon A. Đarmati

Jedna od najnezahvalnijih naučnih grana, ako se ona uopšte može nazvati naučnom granom, sasvim sigurno je futurologija. Za razliku od naučne fantastike, koja je plod fikcije, futurologija je pokušaj da se na osnovu sadašnjih trendova odredi kako će izgledati budućnost. Problem je jedino u tome što je to, izgleda, krajnje zaludna rabota. Setimo se samo čuvene Fukujamine teorije o kraju istorije koja se pokazala kao velika greška, da ne upotrebimo neke grublje reči. O predviđanjima društvenih i političkih teoretičara tek ne treba trošiti reči. Niko od naučnih autoriteta nije predvideo pad Sovjetskog Saveza, pogotovo ne tako brz pad. Baš kao što niko nije ni predvideo tako krvavi raspad Jugoslavije, naravno, izuzev onih koji su to jedva čekali. U čemu leži stvar? Verovatno u dve činjenice. Budućnost se gleda iz današnjeg ugla. Važeća ideološka i druga shvatanja, ništa manje i trenutna stvarnost, neminovno se reflektuju na predviđanje budućnosti. Primera radi, tokom druge polovine dvadesetоg veka Sovjetski Savez je predstavljao konstantu, i samim tim niko nije mogao da zamisli da on može nestati. Ista stvar je i sa trenutnim ubeđenjima. Uzmimo samo kao primer manje poznatu priču Ive Andrića „Dedin dnevnik“ iz 1948, uzgred jedini Andrićev izlet u naučnu fantastiku, u koјој on predviđa kraj dvadesetog veka u kom je Jugoslavija i dalje komunistička zemlja. Naravno, svi znamo da od toga nije bilo ništa. Druga, gotovo neminovna greška futurologije je vera u progres, što je i naša tema. Svi mi, ili barem većina ljudi, voli da zamišlja budućnost u kojoj će sve biti znatno bolje, i ne samo to. Budućnost se zamišlja kao vreme u kom će biti ispravljene gluposti iz sadašnjosti. Nažalost, to najčešće nije slučaj. Neke stvari mogu postati još gore. Uzmimo sam kao primer vakcinaciju. Tokom epidemije variole vere 1972. za manje od mesec dana vakcinisano je gotovo celokupno stanovništvo Jugoslavije. Danas to nije slučaj, i to pre svega zahvaljujući ogromnom delu stanovništva koji u vakcinama vide otrov, čipove, antihristove žigove i slične nebuloze. Ili da uzmemo još jedan primer. Da li je iko u prošlosti mogao da zamisli da će u dvadeset i prvom veku i dalje ponosno defilovati nadrilekari, medijumi, vračare i ostala somnabulna menažerija? Sasvim sigurno ne. Priču o jednoj takvi pojavi iz prošlosti, koju nažalost nismo ostavili za sobom, donosi Šimon A. Đarmati.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, Banat, ali i gotovo celu predratnu kraljevinu Jugoslaviju, potresao je zločin neviđenih razmera. Preko pedeset muškaraca – koliko je zvanično utvrđeno, mada neki pretpostavljaju da je broj trostruko veći – biva otrovano, i to od strane čuvene babe Anujke, nadrilekarke iz sela Vladimirovac kod Vršca. Istražujući te slučajeve, kasnije suđenje, ali i biografiju ove trovačice, Simon A. Đarmati sastavlja knjigu „Baba Anujka“.
Prvo o manama knjige. To je pre svega nedostatak valjane sistematizacije podataka, što prilično otežava njeno čitanje. Prelazeći s teme na temu, Šimon A. Đarmati ne uspeva da napravi koherentne celine, svejedno da li su one tematske ili vremenske. Koliko je to greška autora, još više je to posledica nedostatka valjanog uredničkog rada. S druge strane stoji stil autora, prepun klišeiziranih i prilično zastarelih jezičkih konstrukcija. Ono što se mora zameriti je i diskutabilan odnos prema ženama, najviše izražen kada se pomenu veštice, gde autor, i to bez ironijske distance, govori da su one bile krive za nepočinstva koja su im bila pripisivana. Ipak, i pored ovih mana, Šimon A. Đarmati je napisao zanimljivu knjigu, koja pre svega pleni ogromnim brojem prikupljenih podataka i istorijskih izvora. Život babe Anujke, baš kao i život njenih žrtava je istražen do tančina, a tok suđenja i kasnijih događaja je potkrepljen brojnim svedočenjima savremenika, novinskim člancima i sudskim spisima, koji predstavljaju dragocene izvore o jednom sada već davnom istorijskom periodu.
Šimon A. Đarmati, profesor u penziji i publicista, rođen je u Zrenjaninu. Nakon završenih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu radi u prosveti. Autor je niza udžbenika, knjiga za decu, istorijskih monografija i studija, od kojih izdvajamo knjige „U srcu Banata“, „Otrovni Šekspir“, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji“…
„Baba Anujka je bila tako prepredena da to više nije bilo obično lukavstvo. Govorila je pet jezika (…) Ona je dobro znala istoriju, geografiju, nešto iz farmacije, medicine i literature. Ona je bolje no iko poznavala narodne običaje, kretanja življa i političko stanje Vojvodine (…)“, ovako autor predstavlja portret nadrilekarke i trovačice babe Anujke. Slika koju obično gajimo o ovakvim ljudima dijametralno je suprotna. Za nas su to, kako volimo da mislimo, sujeverni i neobrazovani pojedinci, zaluđenici, gotovo psihijatrijski slučajevi. Baba Anujka nam pokazuje da to nije slučaj. U pitanju su duboko inteligentne ličnosti, koje su iskoristile lakovernost svetine da steknu bogatstvo i moć, ostavljajući za sobom samo pomor. I tu dolazimo do sadašnjosti. Ako mislite da su pojave poput babe Anujke stvar prošlosti grdno ćete se prevariti. Takvi trovači su svud oko nas. To su vidovnjaci, raznorazni šamani i nadrilekari koji prodaju šećerne vodice za lečenje najtežih bolesti, zastupnici teorija o vakcinama kao najvećem zlu, redovni gosti televizijskih emisija, zvezde opskurnih internet-stranica i tabloidne štampe. I svi oni, baš kao i njihova prethodnica, svojim delovanjem, svesno ili nesvesno, odvode mnoštvo ljudi u smrt. Može se slobodno reći da je baba Anujka, banatska trovačica i nadrilekara, zadobila dostojne naslednike.

Naslov: Baba Anujka
Autor: Šimon A. Đarmati (1952-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 212