Jebo sad hiljadu dinara – Boris Dežulović

Ona sad već izlizana izreka o istoriji učiteljici života, uzgred sjajno „obrađena” u romanu „Hronosova žetva” Mojce Kumerdej o kom smo nedavno pisali na ovom mestu, svoju neistinitost najbolje pokazuje na našim prostorima. Iskustvo života na pepelu ne tako davnog građanskog rata, koji političari i ostala bagra na zadovoljstvo puka malo po malo raspiruju, izgleda da nas ničemu nije naučilo. Nakon trideset godina i dalje se pričaju iste priče, i dalje su svima puna usta svog mnogostradalnog naroda, i dalje se razglaba o dobijenim i izgubljenim teritorijama i granicama. Koliko je to apsurdno pokazaće nam samo nekoliko brojki. Tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini procene govore da je oko 100.000 ljudi izgubilo živote. U posleratnom periodu iz Bosne i Hercegovine se iselilo, i to po konzervativnim procenama, preko milion i po ljudi, mada neki govore i o znatno većoj brojci. Suštinski, gotovo polovina ljudi koji su rođeni u Bosni više ne živi u njoj. Slična stvar je u i ostalim zemljama bivše Jugoslavije, izuzimajući Sloveniju. Od 2000. Srbiju je napustilo preko 700.000 stanovnika. Procene su da se svake godine odseli oko 50.000 stanovnika, mada je ta brojka u poslednjim godinama, sem ove „koronarne” i to samo zbog zatvorenih granica, znatno veća. Ili da budemo još plastičniji, svake godine se iz Srbije iseli celokupno stanovništvo jednog grada, primera radi Kikinde. Ništa bolje stanje nije ni u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Zašto svi ti ljudi odlaze? Pre svega je to posledica užasnog siromaštva. Primera radi, a ilustracija nikako ne može biti bolja, kupovna moć pre pet decenija je u Jugoslaviji, i to sa istom platom, bila za 67 posto veća. Ekonomski standard i kupovna moć u današnjoj Srbiji je dva i po manja od proseka Evropske Unije. Još gore, svaka nada da će biti bolje je nastala. Ljudi koji odlaze kao najveći razlog za to navode nemogućnost da na ovim prostorima zamisle bolju budućnost. Kada se uzme u obzir i pad nataliteta – u Srbiji je tokom prošle godine više od 50.000 stanovnika umro nego rođeno, a situacija je slična i u svim postjugoslovenskim državama – ove brojke postaju još gore. Za nekoliko decenija na ovim prostorima stanovništvo će biti prepolovljeno, a da te brojke nisu preterivanje govori oblasti u kojima gotovo više niko ne živi. Da se uverite u to, prošetajte se istočnom Srbijom ili Slavonijom, Likom i Kordunom. I da se, naposletku, vratimo na početak. O čemu se u zemljama sa ovakvim siromaštvom i iseljavanjem stanovništva govori i šta je najveća briga? Ako mislite da je to pokušaj da je to pokušaj da se ovo popravi, grdno ćete se prevariti. Raspravlja se o ispravnosti ratova, ratnim „herojima”, raspiruje se mržnja, mašta se o ponovnim sukobima i osvetama, vojnim rokovima, naoružanjima… Suštinski, za tri decenije se ništa nije promenilo, sem što postali još siromašniji. I što nas uskoro na ovim prostorima neće ni biti. O ludilu takvog sveta sjajan roman je napisao Boris Dežulović.
Godina je 1993. U blizini bosanskog gradića Gračanica sukobljene su hrvatske i bošnjačke snage. Kako to obično biva, i jedna i druga strana dolazi na „genijalnu” ideju. Vojnici jedne strane će se kamuflirati u uniforme druge vojske i tako izvesti proboj na neprijateljsku teritoriju. Tako se na prvoj liniji fronta susreću dva neprijateljska odreda, oba prerušena, tvoreći pravu komediju, mada je u ovom slučaju bolje reći tragikomediju zabune ko je tu ko zapravo.
Smeštajući radnju romana „Jebo hiljadu dinara” u samo jedan dan, Boris Dežulović čini sjajnu stvar. Tenzičnost proboja kroz neprijateljsku teritoriju, koji pratimo iz minuta i minut, prate brojne reminiscencije. Tako pred sobom imamo sliku vojnika u ratnim uslovima, ali i njihove predratne živote. Taj spoj Boris Dežulović predstavlja kroz nenadmašnu ironiju, neretko i kroz potpuni cinizam (primera radi, to je genijalna rečenica: „Laže kô televizor”). Apsurdnost građanskog rata u Jugoslaviji je u ovom romanu zadobila sjajno predstavljanje. Možemo slobodno reći da je postjugoslovenska književnost dobila svoju „Kvaku 22”.
Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.
„A jel znaš zašto ih je minirao? – Čuj, zašto? To je isto da pitaš zašto je minirana pravoslavna crkva? Zašto, zašto… zašto se sunce vrti oko Zemlje?“, ovako Dežulović predstavlja „logiku” uništenja verskih objekata, ali ne samo njih. Ono što nije naše, sasvim je prirodno, baš kakvo je okretanje sunca oko Zemlje, uništiti. Problem nastupa kada se ne zna ko su „naši”, i to kroz komediju zabune predstavljenu u ovom romanu. Još luđe, vojnici koji se ubijaju, zaista su isti, ili kako se to voli da kaže: „naši“. Rasli su u istom gradu, zaljubljivali su se u iste devojke, igrali fudbal u istim klubovima… Celi njihov život je bio isti. A sada se ubijaju, ne znajući zašto to čine, i to sa svešću, kakva je, recimo, kod glavnog junaka, o apsurdnosti čitavog tog zamešateljstva. Posledica te delatnosti je samo propast, ali junaci ovog romana tvrdoglavo istrajavaju u njoj. Baš kakav je i slučaj, da se vratimo na početak priče, i sa ovim prostorima. Silni porazi, ekonomska, kulturna i populaciona, jednom rečju potpuna civilizacijska katastrofa na prostoru bivše Jugoslavije izgleda da nas ničemu nije naučila. Nalik Dežulovićevim likovima, mi i dalje bauljamo, tražeći „naše” i satirući sve ostale. Taj groteskni i bez preterivanja potpuno užasavajući svet Boris Dežulović je nenadmašno predstavio u ovom romanu.

Naslov: Jebo sad hiljadu dinara
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232