Treće proleće – Dragoslav Mihailović

Iako to možda svima neće delovati tako, jedna od najužasnijih, gotovo košmarnih slika će vas dočekati ako slučajno budete nabasali u beogradsku Njegoševu ulicu. U nekadašnjem stanu narodne heroine Nade Purić u ovoj ulici smeštena je izvršiteljska kancelarija. Za one zaboravne, Nada Purić je bila jedna od najistaknutijih predratnih aktivistkinja komunističke partije i žena koja je pretrpela najužasnija mučenja od strane Nemaca 1941. Nadu su šibali gumenim žilama po grudima, licu i stomaku, gvozdenim obručem su joj stezali čelo, uopšte: bestijalno je zlostavljali, toliko da je doslovno umrla pod nogama krvnika iz specijalne policije. Ipak, ona nije poklekla. Nekom ironijom sudbine, u stanu u kom je ona živela i u kom je gotovo natčovečanskim snagama mesecima održavala mesto za rasturanje antifašističkog materijala sada su, nećemo štedeti reči, izvršiteljske krvopije koje iz svojih domova isteruju samohrane majke, penzionere, ljude obolele od najtežih bolesti… Kako smo došli do ovoga? Naravno, stan Nade Purić je samo primer, ali sjajna ilustracija prelaska puta od borbe za bolji i pravedniji svet do bestijalnog sveta u kom nijedna vrednost sem sticanja bogatstva, i to na najbestidnije načine, ne postoji. Još preciznije, kako je moguće da u samo par decenija ideološka paradigma bude toliko promenjena? Jedan od odgovora, svakako ne i jedini, predstavlja odsustvo ideologije. Ona je u poslednjim godinama, ako ne i decenijama, gotovo nestala. Na političkoj sceni, i ne samo kod nas, ustoličen je svojevrsni „catch all“ sistem. Iliti još jednostavnije, nekadašnja ideološka podela na levicu i desnicu, liberale i konzervativce je nestala. Današnji političari i partije u svojim programima kombinuju potpuno nespojive stvari, koje su, uzgred, samo mrtva slova na papiru. Tako će se neprestano govoriti o socijalnoj pravdi i boljem životu za sve, a u isto vreme ustoličavati krvopijski kapitalistički sistem koji je čista negacija ovih ideja. S druge strane, ideologija je došla na loš glas zbog njenih predstavnika, i to pre svega mislimo na komunizam. Pravedno društvo svakako nisu doneli logori u Sovjetskom savezu, Goli otok ili progoni Crvenih Kmera. Naprotiv, sve to je, nekada i nepopravljivo, urušilo veru u mogućnost izgradnje boljeg sveta. Kao što su to učinili i brojni oportunisti koji su se skrivali pod ideološkim odorama, gotovo po pravilu ogađujući je svima. Priču o njima je sjajno doneo Dragoslav Mihailović u romanu „Treće proleće“.
U središtu romana „Treće proleće“ nalazi se lik ćuprijskog islednika OZNE Svete Petronijevića. Prateći prve godine po završetku Drugog svetskog rata, Dragoslav Mihailović predstavlja lik mladog idealiste koji se sukobljava sa gotovo nepopravljivom nepravdom. Da sve bude još gore, Sveta Petronijević dobija tuberkulozu i odlazi na lečenje. Iz bolnice nakon nekoliko godina izlazi umorni i sredovečni Sveta Petronijević, nekadašnji idealista, sada oportunista, pogotovo kada zaplovi u advokatske vode u Beogradu. Sve će to promeniti slučaj mladog pobunjenika, kog Sveta brani na sudu, ništa manje i pojava mladićeve sestre.
Iako su u ovom romanu prisutne gotovo sve dominantne teme u stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića – pre svega je to priča o OZNI, isledničkim iskustvima, Ćupriji, ali i suočenje sa učmalošću socijalističke stvarnosti – „Treće proleće“ predstavlja svojevrsni iskorak u njegovom književnom opusu. Pre svega je to pitanje naracije. Prvo lice je ustupilo mesto sveznajućem pripovedaču, baš kao što je i promenjen milje u kom se radnja odigrava. Ako izuzmemo roman „Kad su cvetale tikve“, ovo delo Dragoslava Mihailovića je „najbeogradskije“. U tim tematskim i narativnim promena Mihailović se odlučno snalazi stvarajući odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa. Možemo bez preterivanja reći da je književni opus Dragoslava Mihailovića krunisan ovim romanom.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, rođen je u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
„Šta je ovo, u čudu se pitao gledajući oko sebe. Je li ovo ono što se zove život? Je li moguće da ovi ljudi nisu nikad imali nešto drugo i da je im je ovo što vidim najviše što su ikad dosegli?“, pita se glavni junak gledajući svet koji ga okružuje. Mladački entuzijazam i idealizam sukobljava se sa prljavštinom stvarnosti. Naravno, u tom idealizmu ima preterivanja, ali je on čist. Na nesreću, taj idealizam život slama, pretvarajući glavnog junaka u oportunistu. Taj put Dragoslav Mihailović oslikava nenadmašno. Gotovo je neverovatno da neko ko je užasno nastradao od OZNE, a to je svakako bio Dragoslav Mihailović, može da njene predstavnike predstavi na tako istinoljubivi način i, još bitnije, bez traga pizme i pokušaja izmirenja starih dugova. Izuzetan je to prikaz života socijalističke Jugoslavije, ali ne samo to. „Treće proleće“ je nenadmašna slika propasti idealizma, i to kroz prikaz idealista koji su sve svoje ideale pogazili, utirući tako put današnjici, vremenu u kom herojska mesta zauzimaju banditi, da se vratimo na početak. Sjajno je to ispripovedana priča o propasti sa kojom umire i ono najplemetnije što nosimo u sebi: „A kad jednog dana, moj Sveto, crknemo, hoće li iko pomisliti da smo umrli neshvaćeni? Da smo i mi (…) u sebi nosili nešto možda važno za sve ljude, nešto što je vredelo da se sazna i što, eto, neshvaćeno i nerastumačeno, odlazi za hranu crvima? I ni od koga nikad neće biti pročitano i otkriveno.“

Naslov: Treće proleće
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 284

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava“ ,
kao i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ i „Jalova jesen“ Dragoslava Mihailovića

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s