U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s