„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.
Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192
Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević
Čitaonica, mesto za dobre knjige 