Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s