Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s