Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”
Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350
Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič
Čitaonica, mesto za dobre knjige 