Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“. Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.
U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.
Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.
Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).
„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu, na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“
Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303
Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa
Čitaonica, mesto za dobre knjige 