„A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod”, ispisuje Karl Uve Knausgor u „Mojoj borbi“ opisujući smrt svog oca. Iako banalna, očeva smrt predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Knausgora, toliko da ona postaje okosnica njegovog sedmotomnog romana, sasvim sigurno najveće književne senzacija dvadeset i prvog veka. Ipak, sam čin očeve smrti, koliko i docniji obredi koji tu smrt prate, za Knausgora su skoro banalnost. Suštinski, smrt je u današnjici za dobar deo ljudi, uključujući tu i Knausgora, postala sasvim obična stvar. Koliko je to posledica promene medijske paradigme, pre svega načina izveštavanja o smrti u kojoj ona predstavlja samo brojku (to vidimo u ovom „koronarnom“ vremenu u kom se svakodnevno nižu izveštaji o smrtima, koji su ništa drugo do puke statistika, da parafraziramo reči koje se pripisuju Staljinu), ništa manje to proizilazi iz našeg odnosa prema smrti koji je doživeo drastične izmene. To najbolje možemo videti u obredima koji prate smrt. Oni su od nekadašnje koloritne ritualnosti pretvoreni u unificirane ceremonije (gotovo je svejedno da su li to religijske ili sekularne procesije). Čak i kada su prisutni „atavistički“ momenti, oni se posmatraju kao kuriozitet, neretko i kao potpuna bizarnost. Kako se čini, obrednost je ukroćena, a „civilizacija“ je zadobila još jednu pobedu. Ona je još prisutnija u samom činu umiranja. Nekadašnji lapot – naravno, ako je on uopšte postojao – smenjuje tavorenje staraca po domovima, gde oni žive i umiru ne predstavljajući smetnju svojim bližnjima. O gotovo patološkom prezrenju starenja – samim tim i smrti koja je krajnji ishod starosti – iluzorno je trošiti reči. Suština je, da konačno pređemo na stvar, u prilično promenjenom posmatranju smrti u današnjici. Zbog toga je i toliko ilustrativno Knausgorovo čuđenje nad očevom smrću. Umesto grandioznosti koja se povezuje sa smrću – otprilike kao u scenama umiranja u operskim predstavama – dobija se banalnost. Ipak, čak i u izmenjenom obliku smrt menja čoveka. Nigde to nije vidljivije nego u literaturi. Okosnicu dobrog dela umetnosti, ako ne i najvećeg broja književnih dela čini smrt. Od „Epa o Gilgamešu“, prvog zabeleženog književnog dela u istoriji naše civilizacije, pa sve do današnjice, uzećemo opet Knausgora kao primer, smrt je dominantna tema, još više naš odnos prema njoj i pokušaj da se nekako izborimo sa njenom neumitnošću (to, recimo, sjajno čini Saramago). U koštac sa ovom velikom temom uhvatio se i Mladen Jakovljević stvarajući roman „Izbledele duše“.
Početak je devetnaestog veka. U jednom podrinskom selu spajaju se sudbine mladića Radovana i nekonvencionalnog sveštenika Branka, ali i dve dimenzije, života i smrti. Obitavajući nakon smrti u svojevrsnom limbu na seoskom groblju, Radovan upoznaje čudnovati svet izbledelih duša, umrlih meštana sela, osuđenih na posmrtni boravak u ovom međuprostoru. Za to vreme, sveštenik Branko na upravo tom seoskom groblju spoznaje poroznu granicu između dva sveta koja će gotovo nestati do kraja knjige.
Žanrovski odrediti roman Mladena Jakovljevića je težak, ali i, u neku ruku, nemoguć zadatak. Izuzetna istorijska slika predustaničkih godina (uključujući tu i pojavu Vuka Karadžića u epizodnoj ulozi) sjedinjena je sa sjajnom predstavom narodnih verovanja i običaja, ali i života tadašnjeg sela. Dodajte tu i fabulu koja je na sredomeđi između horora i folklorne fantastike, kao i pokušaj rekonstrukcije narodnog govora, i dobićete „Izbledele duše“, sjajnu kombinaciju nekoliko žanrova, ali i pripovednih tehnika, sasvim sigurno jedan od boljih romana naše književnosti u proteklih nekoliko godina.
Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Nakon studija engleskog jezika i književnosti predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Autor je brojnih naučnih studija i radova.
„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“
Naslov: Izbledele duše
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 260
Čitaonica, mesto za dobre knjige 