U mnoštvu nesuvislih, neretko i suludih teorija, otprilike po čuvenim Bodrijarovim rečima da teoretičari kopaju rupe čekajući da stvarnost upadne u njih, jedna prilično zanimljiva teorija ustalasala je javnost krajem četrdesetih godina dvadesetog veka. Holandski filozof Johan Hojzinga je postavio teoriju o „homo ludensu“ u istoimenom delu (na nesreću, ovo delo, baš kao i mnoštvo sjajnih, neretko i prevratničkih knjiga nikada nije objavljeno na srpskom jeziku). Šta je to homo ludens? Pre svega, to je čovek igre, što bi i mogao da bude malo slobodniji prevod ovog izraza. Nasuprot čuvenoj izreci da je rad stvorio čoveka, Hojzinga tvrdi da je igra ključni element koji je izdigao našu vrstu na evolutivnoj lestvici. Suštinski, on govori da je igra u stvari osnov kreativnosti. Iliti još plastičnije: kreativnost je nemoguća bez igre, a bez kreativnosti nema ni razvoja. I zaista, ako pogledamo istoriju naše civilizacije, najveći deo otkrića koji su promenili svet u kom živimo proizašao je gotovo po pravilu iz igre. Naravno, ključan je rad, ali on sam po sebi nije dovoljan bez kreativnosti. Samo što tu već dolazi problem. U istoriji naše civilizacije, pogotovo judeohrišćanskoj, igra, uključujući tu i radost kao njenu pratilju, gotovo je prokažena. Ozbiljnim i odraslim ljudima, kako se misli, ne priliči igra. Cilj života mora da bude strogo ustrojen, i to po unapred određenim pravilima. Sjajno to vidimo u čuvenom romanu „Ime ruže“ Umberta Eka kroz sukob između glavnog lika i ostarelog monaha Horhea koji u igri, smehu i radosti vidi užasnu opasnost. „Da, slagali su te. Đavo ne vlada materijom, đavo je bahatost duha, neosmehnuta vera, istina koja nikada ne podozreva. Đavo je turoban zato što zna kuda ide, i kuda god pošao, uvek stigne tamo odakle je došao. A ja vam sada kažem da vama, u beskrajnom kovitlacu mogućih svetova, bog dopušta i da zamislite neki svet u kome nadobudni tumač istine nije ništa drugo do neotesana budala, koja ponavlja davno naučene reči“, ispisuje Umberto Eko. Ta turobnost života bez igre možda je najvidljivija u umetnosti. Uzećemo za primer književnost, mada se ne razlikuju ni ostale umetničke grane. Određeno književno delo može biti savršeno zanatski izvedeno, moguće je i da je stil savršen, teme zanimljive ili aktuelne, ali ako nedostaje „igra“, to delo nam neće biti zanimljivo. Ono će, pre svega, biti suvoparno, dosadno, nešto što nas ne ispunjava i ne izaziva ništa u nama. Suštinski, ono bez igre neće biti ni umetnost. Sjajno nam to pokazuje veliki Raša Popov.
Knjiga „Izabrane pesme“ nam predstavlja presek poetskog stvaralaštva Raše Popova za „odrasle“ u izboru Bojane Popović. Prateći njegovo stvaralaštvo od prve zbirke „Dva oka“ (objavljene 1963) pa sve do poslednje „Život je sladak brate ko bi želeo da ga na groblje da prate“ (2015), Bojana Popović ne samo da bira najbolje pesme Raše Popova, već nam i pokazuje kako su se njegova interesovanja, poetski izrazi i teme menjali kroz nekoliko decenija.
Od neuobičajenih eksperimenata u prvim zbirkama, brojnih pesama bez naziva, poigravanja sa formom, odsustva interpunkcije ili njene krajnje začudne upotrebe, Raša Popov stvara samosvojne pesme koje će nas iznenaditi svojom formom, ali i sadržajem. Kako vreme bude prolazilo, pred nama će se pojavljivati konvencionalnije pesme, barem po formi, ali i dalje prilično začudne. Uvek na razmeđi literarnih igrarija, nenadmašne duhovitosti i to najviše na sopstveni račun (takvi su, recimo, stihovi u pesmi „Staračka dilema“: Rakija će me tužnog starca podivljačiti / A knjiga će se večno sa zlom mojim ačiti / Rakija jetri mojoj ko ludi je udila / A knjiga? Prenosilac opšteljudskog ludila“), sjedinjene sa preispitivanjem stvarnosti i snolikog sveta (najviše vidljivo u pesmi „San jasni“: „San jedini kadar je da uzroke otključa / Samo on pod santama vri plamti i ključa / U njemu sve je jasno i uvek shvatljivo / Ma koliko bivalo neuhvatljivo“), Raša Popov predstavlja krajnje neobičan, neverovatno zanimljiv i literarno vredan poetski svet. Da sve to osetimo pobrinula se Bojana Popović kroz ovaj odličan izbor poezije Raša Popova i predgovor knjizi, kao i izdavačka kuća „Banatski kulturni centar“ koja je izdavanjem knjige ponovo vratila Rašu Popova u naš kulturni život.
Raša Popov, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, rođen je u Mokrinu. Nakon studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu otpočinje književni i novinarski rad. Autor je desetina knjiga za decu, nekoliko zbirki pesama za odrasle i brojnih članaka u periodici. Bio je glavni urednik izdavačke kuće „Matica srpska“ i novinar u nekoliko medija. Učestvovao je kao pripovedač televizijskim emisijama za decu, a slavu mu je donela emisija „Fazoni i fore“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja. Preminuo je 2017. godine.
„nikada svet neće biti objašnjen / jer se neće razumeti nikada / zašto ljudi žive. // reći će neko da ljudi žive da bi bolje organizovali materiju / ali nema objašnjenja šta je materija. (…) I to se neće nikad objasniti / pa se time štaviše neće nikad ni gospodariti. / Jer nema gospodstva nad nejasnim stvarima“, ispisuje Raša Popov u jednoj „bezimenoj“ pesmi iz ove zbirke. Večita zapitanost nad ljudskom sudbinom – gotovo je svejedno da li je to traženje svog mesta u svetu, priča o istorijskim nedaćama, užasima stvarnosti ili ličnim tragedijama (kakva je smrt pesnikove supruge: „Laže moj razum da Ti više ne postojiš / Jedino u svetu vi postojite – sene / U okeanima ste na talasu pene / Samo se vama vrata neba otvaraju“) – u središtu je njegove pažnje. Najbitnije od svega, da se vratimo na početak, ta preispitivanja su izvedena kroz nenadmašnu igru koja nas u isto vreme i zabavlja i podučava. Pred nama je najbolji primer „homo ludensa“, čoveka koji kroz igru pokazuje kreativnost, talenat i, nikako ne treba zaboraviti, istinsku dobrotu.
Naslov: Izabrane pesme
Autor: Raša Popov (1933-2017)
Priredila: Bojana Popović
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2021
Strana: 201
Čitaonica, mesto za dobre knjige 