1941. Godina koja se vraća – Slavko Goldštajn

Jedan od najvećih razloga za bujanje teorija zavera u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u ovom pandemijskom vremenu, ako ne i ključni, gotovo sigurno je predstava sveta koja se nudi u njima. Iako većina teorija zavera – naravno, ako ih posmatramo sa racionalne strane – deluje konfuzno, dobrim delom nedorečeno, naposletku i potpuno suludo, u njihovoj srži, ipak, stoje krajnje jednostavne stvari. S jedne strane su zločinci (vladari iz senke, farmakomafija, reptili koji vladaju svetom…), a na onoj drugoj njihove žrtve, tj. mi. U gotovo svakoj teoriji zavera nudi se krajnje simplifikovana vizija sveta koja nas okružuje, bez mogućnosti za nijanse, najčešće krajnje kompleksne, koje zapravo određuju svet u kom živimo. Jedini je problem što ta simplifikacija nije vezana samo za teorije zavera, uostalom te teorije mogu i da postanu veoma opasne. Dovoljno je da se setimo holokausta. Viševekovno bujanje suludnih teorija o Jevrejima rezultiralo je njihovim masovnim istrebljenjem tokom Drugog svetskog rata. Možda je upravo Hitler i najbolji primer za priču koja će uslediti. Ukoliko pažljivo slušamo njegove govore, pored retorskog dara i ništa manjeg ludila, neminovno ćemo primetiti njegov način obraćanja masama. To su krajnje jednostavne rečenice, gotovo parole, koje ne ostavljaju prostor za dublja razmišljanje, tek ne sumnju. S jedne strane je dobro, koje on zdušno propoveda, a sa one druge zlo, neprijatelji koje treba poraziti da bi to dobro pobedilo. Takav slučaj je i sa Musolinijem, baš kao i sa većinom drugih diktatora i autokrata. Uostalom, i sa populističkim političarima u današnjici. Naravno, takva strategija ne bi mogla da bude uspešna da ne nailazi na plodno tle. Ljudi, mada je bolje da budemo u potpunosti precizni: većina ljudi, vole takav pogled na svet. Krajnje jednostavan, jednoznačan, pogled koji ne zahteva nikakav trud i, najbitnije, pogled na svet u kom smo mi uvek u pravu. Najbolje to možemo videti na našim prostorima. Život na razvalinama ne tako davnog građanskog rata ustoličio je dijametralno suprotne stavove u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije. Baš kao i uvek, da se vratimo na početak, u njima nema mesta za nijanse, drugačije priče. Mi smo heroji ili žrtve, oni drugi su isključivo zločinci. Jedini je problem što svi to tvrde, pa su svi u isto vreme i žrtve i zločinci, što u neku ruku predstavlja i istinu. Sjajno nam to pokazuje Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. Godina koja se vraća“.

Predstavljajući sudbinu svoje porodice, Slavko Goldštajn nas na samom početku knjige vraća u međuratne godine. Opisujući gradski život Karlovca, očev i majčin život, kao i svoje detinjstvo, on predstavlja gotovo idiličan život koji će naglo biti prekinut izbijanjem rata. Njegov otac je zarobljen od strane ustaša i sproveden u logor Jadovno, gde će biti zverski ubijen. Pred njegovom suprugom, Goldštajnovom majkom, predstoji mukotrpni put da sačuva dva sina, što vidimo u nastavku knjige, baš kao i promene koje će nastupiti po oslobođenju zemlje.

„Držim da sudbina moje obitelji, od koje polazim, upotpunjuje opću sliku zbivanja, i da opća slika zbivanja, koju naznačujem kroz obilje istraženih dokumenata i drugih izvora, omogućuje da bolje shvatimo što se to i zašto dešavalo mojim najbližima, meni i mnogim drugima“, ispisuje Goldštajn u ovoj knjizi. I zaista, on sjajno objedinjuje intimnu sliku porodičnog života sa slikom društvenih i političkih previranja. Te dve slike nisu u koliziji, naprotiv, one se neprestano nadopunjuju i nadovezuju, tvoreći sjajnu celinu. Još bitnije, sve je to ispisano blistavim stilom i kroz krajnje dinamičnu naraciju u kojoj se istinski uživa. Slavko Goldštajn je uspeo da ispiše ne samo krajnje krajnju kompleksnu priču o ratnim stradanjima, već i izuzetno delo, verovatno jednu od najboljih dokumentarnih knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Po povratku u zemlju postaje član redakcije „Vjesnika u srijedu“. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je brojnih radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.

„Ako si puno ljubio Hrvatsku, mora ti se i puno oprostiti što si u njeno ime, u ime njene države, ljude progonio, tjerao u zatvore i logore, masovno ubijao ili naređivao da ih se masovno ubija. Ta nakaradna logika izvire iz fetišizma države i fetišizma nacije, iz bolesti koju nisu znali preboljeti (…)“, ispisuje Goldštajn i na najbolji način pokazuje patologiju ovih prostora. Naravno, ovo važi za sve strane. U isto vreme, on sjajno portretiše ratne godine, i to prikazujući partizanski pokret kom je pripadao. Ne libeći se da govori o užasu ustaških zločina (Goldštajnov otac je bio žrtva ustaškog krvavog pira, što je središna tema knjige), on u isto vreme pobija priče o svim Hrvatima koji su svi bili ustaše. Kroz prikaz hrvatskih antifašista, partizana, ali i običnih ljudi koji su spasli njegovu porodicu i njega samog od sigurne smrti, on ispisuje pripovest o nimalo jednostavnom vremenu u kom su dobro i zlo bili isprepletani. To pokazuje i govoreći o kasnijoj sudbini Jugoslavije. Kao glavni razlog za njen krah on vidi prve godine komunističke vladavine koje su docnije došle na naplatu: „Četrdeset godina reparaturnih pokušaja nije bilo dovoljno da se popravi šteta počinjena u prve četiri godine. I tako je komunistima propala vlast, u bezumnom ratu 1991. godine raspala im se država, kompromitirala ideja i čak im se više ne priznaju ni povijesne zasluge za veliko djelo iz 1941. godine.“ Goldštajn je ispisao snažnu i otrežnjujuću knjigu, istinoljubivu i duboko potresnu u isto vreme, knjigu koja silna pojednostavljivanja iz kojih su se izrodila velika zla pokušava da prikaže u pravom svetlu. A za to je, ipak, najbitnija sumnja koja nam jedino može doneti istinu: „Dvadeseto stoljeće proizvelo je najveće nade čovečanstva, ali je većinu i pokopalo. Postalo je grobnica velikih ideala. Naučilo nas je da su ideali najčešće zavodljive himere i da sumnja nije smrtna slabost, već nužna odbrana od pogibljnih zabluda.“

Naslov: 1941. Godina koja se vraća
Autor: Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavači: Fraktura i Srpsko narodno vijeće , Zaprešić, 2020
Strana: 567

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s