Za taj dan novine su najavljivale prijatne prolećne temperature. Pričalo se o punoletstvu kraljevine Jugoslavije na naslovnoj strani „Politike“ i svetlim danima koji će nastupiti posle novog nacionalnog sporazuma. Tome je bila posvećena i karikatura koja je pratila naslovnu temu. Sastanci ministara i njihovi odlučni govori davali su privid postojanosti nove vlade. Upravnik grada Beograda je otišao u penziju, seljanke iz Pinosave su u velikoj reportaži opisivale svoja pijačna iskustva, dok je „Politikin“ reporter iz Vranja predstavljao život lepe Malike, Stankovićeve inspiracije za lik Koštane, sada starice. Novine su davale savete za zdrav život, a u modnoj rubrici pisalo se o novim frizurama. Bile su tu i najave za pozorišne predstave i filmske projekcije, među kojima treba izdvojiti živopisne naslove „Pesmom kroz život“, „Jača od strasti“ i „Verni drugovi“. Na više od pet stranica na kraju novina davane su reklame za čudesne vodice, pomade, nakit, sapune, cipele, haljine, pene za brijanje… Uopšte, život je tekao normalno, suštinski: još jedan uobičajen dan bio je pred žiteljima „punoletne“ kraljevine Jugoslavije. Jedini je problem što je taj dan bio šesti april i što će do njegovog kraja svet koji je „Politika“ u svom poslednjem predratnom broju opisivala u potpunosti nestati. Preko milion stanovnika Jugoslavije, kako govore kasnije procene, poginulo je u toku rata. Broj onih koji su život nastavili kao invalidi ili sa teškim povredama, da se ne priča tek o ljudima koji su proterani iz svojih domova ili su im ti domovi uništeni višestruko je veći. O načinu života tek ne treba trošiti reči. Svet pre šestog aprila i svet nakon završetka rata, četiri godine docnije, potpune su suprotnosti. Štaviše, čini se da je taj svet potpuno nestao. Da je bilo ko pomenuo tu mogućnost žiteljima predratne kraljevine Jugoslavije tog šestog aprila koji je opisala „Politika“ verovatno bi bio posmatran kao potpuni ludak. Uostalom, isti slučaj bi bio ukoliko bi neko, recimo, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina „prorokovao“ onako krvavi raspad druge Jugoslavije. Naposletku, pokušajmo da zamislimo kako bismo mi reagovali da nam je neko pre dve godine pomenuo koronavirus i posledice koji će on doneti. Ipak, ma koliko nam to izgledalo neverovatno, te promene su dolazile odnoseći ta vremena u nepovrat. Ili kako bi to sjajno izrazio Džojs u priči „Mrtvi“: „Postojani svet koji su ti isti mrtvi nekada gradili i u njemu živeli rastakao se i iščezavao.“ Sliku tog iščezlog sveta čuva istorija, ali jedino u potpunosti može da nam je vrati književnost. Sjajno nam to pokazuje Radovan Vlahović.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u romanima „Bapa“ i „1934.“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali mnogo bolje je čitati ih hronološkim redom), Radovan Vlahović u „Mučenicima“ tka priča o Bapi, banatskom salašaru, i njegovoj porodici. Opisujući događaje koji su se odigrali 22. marta 1941. na praznik Četrdeset mučenika sa brojnim reminiscencijama koje nas vraćaju u prethodne godine, Vlahović u isto vreme stvara raskošnu sliku života Banata pred samo izbijanje rata.
Zadatak kog se Radovan Vlahović u ovom romanu poduhvatio daleko je od lakog. Na prvom mestu to je ispisivanje krajnje kompleksne porodične priče, koja se račva u mnoštvo vremenskih i prostornih rukavaca i donosi nam sudbine brojnih junaka. S druge strane, ovaj roman je istorijska hronika predratnog Banata, u ovom slučaju Karlova (današnjeg Novog Miloševa) i tamošnjeg načina života. Dodajte tome i rekonstrukciju tadašnjeg govora Banata – u kojoj Vlahović briljira – i dobićete predstavu o kompleksnosti ovoga romana. Najbitnije od svega, svi ovi slojevi su sjajno sjedinjeni. Vlahović je precizan hroničar, detaljan do tančina, ali u isto vreme vrstan pripovedač koji sve konce priče drži u sigurnim rukama. Da bi ugođaj u knjizi bio potpun pobrinula se Senka Vlahović kroz izvrsno grafičko-likovno uređenje romana.
Radovan Vlahović, istaknuti srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.
(…) život nije šala, već jedna zdravo ozbiljna stvar – onaki nam bude kako mi udesimo da možemo da ga trpimo (…), misao je Bape, glavnog junaka romana. Pripovedajući o njegovom životu, i to kroz sliku jednog njegovog dana, ali i prikaz godina koje su tom danu prethodile, Vlahović čini sjajnu stvar. To je predstavljanje celovitosti jedne sudbine kroz mnoštvo svakodnevnih, gotovo uobičajenih stvari. Opisujući Bapine porodične prilike, način života, ishranu, radne navike, ali i predstavljajući nam njegove misli, svetonazore, najintimnije dileme i padove, Vlahović gradi nenadmašni prikaz jednog života. Uostalom, ono što on čini i sa sudbinama drugih junaka, neretko drugih nacionalnosti (kako sam Vlahović ispisuje u romanu: „(…) ko se ne meša sas drugim narodom, taj je ćorav kod očiju. Svi ljudi sve znadu i od njih možeš da izvučeš i ono što ne znaš (…)), ali i potpuno drugačijih shvatanja, kakav je najpre Bapin brat Dobrivoje. Tako se dobija potpuna slika jednog davnog nestalog vremena koje više nije relikt prošlosti ili muzejski eksponat, već stvarni svet koji opet naseljavaju ljudi. I to svet koji će vrlo brzo nestati, što i sami Vlahovićevi junaci shvataju: „(…) sprema se nov rat sonim ’Itlerom, a i ne sprema se, već je kreno, i kod nas je gotovo prid avetinjska vrata stigo. Samo se mi malko pravimo prosti da ga ne vidimo, a u stvari se bojimo i da pomislimo na tako veliko zlo.“ Svedočeći o poslednjima danima tog sveta, Radovan Vlahović ne samo da nam ga „vraća“, već i ispisuje izuzetan roman koji se čita sa istinskim uživanjem.
Naslov: Mučenici
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 236
Čitaonica, mesto za dobre knjige 