Imaginarni Albanac – Aleksandar Pavlović

Opravdanje za postojanje zla u svetu, ako se gleda iz ugla hrišćanstva, najčešće se iscrpljuje u misli o slobodnoj volji koju je bog dao ljudima. Šta će oni učiniti s njom već je neko drugo pitanje, ono što od boga ne zavisi. Ipak, problem nastupa kada se pokušava pomiriti slika božje svemoći, ništa manje i njegove dobrote i ljubavi, sa slikom stradanja nedužnih i nemoćnih. Pred njom su poklekli brojni mislioci. Amblematičan je primer Aljoše Karamazova u romanu „Braća Karamazovi“ F. M. Dostojevskog, koji odbacuje ulaznicu za raj ukoliko je njena cena samo jedna dečja suza. Suštinski: ovo pitanje predstavlja gotovo nerešivu zagonetku, toliko da čini srž teodiceje, filozofske i teološke grane koje pokušava da pomiri ovu nimalo jednostavnu suprotstavljenost. Ipak, neretko se na ovo krajnje kompleksno pitanje daje gotovo lakonski odgovor, sadržan u starozavetnoj rečenici: „Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!“. Naravno, ovo je krajnje bestijalan odgovor, na bezbroj načina neprihvatljiv i moralno užasan, čak i u direktnoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem, ali u njega mnogi veruju. On verovatno predstavlja i jednu od najvećih iracionalnosti u koju, opet, većina veruje. Naši postupci, pre svega naši moralni prekršaji, svaliće se na pleća generacija koje dolaze iza nas. Ovde se misli na svojevrsnu božju kaznu, a kao primeri se navode brojni slučajeva izumiranja porodica ukoliko je neki njen član počinio neko zlo. Naravno, ovo je fantazija, i to fantazija nastala iz ljudske potrebe za pravdom. Ako već zločinac za života nije kažnjen, onda se teret njegove krivice nekako mora „iskupiti“. U slučaju da to ne bude tako, ovaj svet je krajnje iracionalno, haotično, i, što je i najbolnije, mesto u kom nikakva pravila ne važe. Ukoliko ostavimo ovu iracionalnost na stranu, biblijske reči o kiselom grožđu ipak piju vodu. Nekada zaista postupci naših „očeva“ određuju život kakav mi živimo. Koliko je to slučaj sa individualnim ljudskim sudbinama, toliko je to prisutno i u društvenom i političkom životu. Bitni postupci, neretko i greške, koji su učinile pređašnje generacije itekako utiču na sadašnji naraštaj. Najvidljivije je to u ratnim sukobima. Ili još tačnije, to je pitanje kako posle ratnih sukoba nekako nastaviti sa životom, pogotovo posle većeg protoka vremena. Ovo je posebno bitno na našim prostorima, koji su u poslednjem veku bili poprište brojnih ratova i sukoba, toliko da se stiče utisak, koji političari i ostala bagra neštedimice potpiruju, da su ti sukobi oduvek postojali. Kolika je to zapravo neistina pokazuje nam istorija. O njoj sjajno piše Aleksandar Pavlović.

Istražujući srpsko-albanske odnose, Aleksandar Pavlović se u ovoj studiji vraća u daleku prošlost. Tako se on u prvom delu knjige fokusira na istraživanje srpskih i albanskih narodnih predanja tokom osamnaestog veka koji govore o suživotu dva naroda. U drugom delu je fokus stavljen na građenje nacionalnog narativa tokom devetnaestog veka, najviše kroz epsku poeziju. Treće i četvrto poglavlje govore o različitim pogledima na Albance tokom Balkanskih ratova. S jedne strane je državna propaganda, a sa one druge pogled usamljenih pojedinaca, najviše Dimitrija Tucovića. U zaključnom poglavlju dat je presek svih ovih pogleda.

Iako bi se knjiga „Imaginarni Albanac“ najlakše mogla žanrovski okarakterisati kao sociološka studija, ona u sebi sadrži brojne slojeve. To je pre svega sjajna istorijska, ništa manje i literaturna analiza gotovo dva veka zajedničkog života dva naroda. Da bi uspeo u tome Aleksandar Pavlović je sproveo iscrpno istraživanje istorijskih i literarnih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i pretvoreni u odličnu celinu koja se čita sa uživanjem. Ako bi se tražila mana, to bi verovatno bio nedostatak pogleda na drugu stranu, još tačnije: to bi bio uporedni albanski pogled na istu temu, koji bi sjajno zaokružio celinu i napravio celovitu sliku ove problematike. Ipak, namera autora je bila da predstavi srpski pogled na Albance, tako da se ovo može uzeti kao stvar koja je učinjena sa namerom.

Aleksandar Pavlović je srpski sociolog i kulturni istraživač. Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u Notingemu. Bio je gostujući istraživač na nekoliko evropskih univerziteta, a radio je i kao predavač i urednik na Trećem programu Radio Beograda. Autor je brojnih studija i naučnih radova, kao i novinskih članaka. Trenutno radi kao naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

(…) nasuprot danas uvreženom mišljenju o vekovnom neprijateljstvu između Srba i Albanaca, dokumentarni izvori iz prošlosti, raznorodni kulturni spisi i njihova recepcija u srpskoj kulturi ukazuju na to da Srbi i Albanci svoje odnose vekovima nisu sagledavali kao problematične, pa se ne može govoriti o nekakvom koherentnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu pre druge polovine XIX veka“, ispisuje Aleksandar Pavlović u ovoj studiji. Rušeći mit o večitom antagonizmu Srba i Albanaca, i to najviše preko primera brojnih intelektualaca i umetnika (pre svega Marka Miljanova, Dositeja Obradovića, Dimitrija Tucovića, ali i narodne poezije), on predstavlja potpuno drugačiju sliku srpsko-albanskih odnosa. Naravno, daje se i prikaz promene paradigme na početku dvadesetog veka, koja je kulminirala u narednim decenijama, trajno narušavajući te odnose, onog kiselog grožđa sa početka teksta koji jedoši naši očevi. Ne ulazeći u ispravnost tih stavova, tek ne u političku raspravu o kasnijim sukobima, Aleksandar Pavlović čini sjajnu stvar. On nam daje prikaz drugačijeg načina života Srba i Albanaca, ništa drugo nego mogućnost da nam konačno prestanu da trnu zubi od kiselog grožđa: „Vreme je, dakle, što reče Crnjanski ’da se udari / u sasvim druge žice. / Svejedno da li ja / ili ko drugi’, kako bi se prevrednovala postojeća tradicija, koja bi, nasuprot aktuelnom diskursu neprijateljstva, promovisala bliskost i prijateljstvo i, time, napokon, skinuo taj teret s pleća budućih generacija.“

Naslov: Imaginarni Albanac
Autor: Aleksandar Pavlović (1976-)
Izdavač: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2019
Strana: 130

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s