Jednu od nerešivih zagonetki, onih gotovo neodgonetljivih pitanja u pandemijskom vremenu predstavlja otpor vakcinaciji kod dobrog dela populacije. Koliko je to posledica nepoverenja u državne i naučne institucije, to delom proizilazi i iz mora lažnih informacija. Ipak, kada se uzme u obzir koliko je u digitalnom dobu lako doći do pravih izvora, u korenu svega toga leži iracionalnost koja je, i to bez preterivanja, jedna od ključnih karakteristika naše vrste. Samo što tu moramo da napravimo veliku ogradu. Iracionalnost je u dobrom delu slučajeva sjajna stvar. Zahvaljujući njoj postoji umetnost. Iracionalnost je podjednako u korenu postupaka vizionara koji menjaju stvarnost i čine velike iskorake. Ipak, iracionalnost je u najvećom broju slučajeva put koji vodi u propast. Vratimo se otporu prema vakcinaciji sa početka teksta. Iako vakcine, pogotovo u ovom koronarnom vremenu doslovno spasavaju milione života, ogroman broj ljudi i pored dokaza o njihovoj koristi to odbija da prihvati. Dokazi tu jednostavno ne pomažu. U pitanju je vera, suštinski: potpuna iracionalnost, koju nijedan dokaz ne može da pobije. Slična stvar je i sa mnoštvom drugih stvari, uključujući i našu temu. U pitanju je (ne)prihvatanje bestijalnosti koje je naša vrsta spremna da počini. Odakle to proizilazi nije teško odgonetnuti. Frojd u svom radu postavlja teoriju o mehanizmima odbrane prilikom neprijatnih situacija u kojima se nalazimo. Jedan od tih mehanizama, nekada i ključni, predstavlja poricanje. Prilikom susreta sa neprijatnim činjenicama u nama se javlja poricanje, još preciznije negiranje te neprijatne činjenice. Naš razum, koliko i emocije, jednostavno ne mogu da se suoče sa neprijatnim otkrićem, pa ga jednostavno otpisuju kao potpunu neistinu. Koliko je ovaj mehanizam prisutan u svakodnevnom životu, on je u istoj meri vidljiv i u našem pogledu na velike istorijske događaje. Tako je, što je i naša tema, bilo prvobitno shvatanje Holokausta. Prve izveštaje o Holokaustu najveći deo svetske javnosti je posmatrao kao potpunu izmišljotinu. Tolika količina bestijalnosti bila je svima neprihvatljiva, samim tim i nemoguća. Čak ni dokazi koji su govorili o razmerama zločina (među kojima su bili i izveštaji poljskog heroja Viltoda Picekija koji je dobrovoljno otišao u Aušvic da bi prikupio podatke o ovom logoru) nisu vredeli. Jednostavno, ljudi nisu mogli da poveruju da je tako nešto uopšte moguće. Uostalom, to je i odgovor zašto dobar deo Jevreja nije pobegao na vreme. Svi oni su verovali da to nije moguće. Ali, na nesreću, sve to je bilo moguće. Izuzetno o tome piše Đorđe Lebović.
U prvom delu knjige „Anđeli neće sići sa nebesa“ daju se priče koje je Lebović objavljivao tokom pedesetih godina u književnim časopisima. Sve one govore o logorskom iskustvu, a možemo da ih podelimo u nekoliko tematskih celina. U prvoj je to priča o dolasku u logor (što je i tema najduže priče „Devet vodoravnih crta“) i logorskom iskustvu. Druga celina govori o oslobođenju, dok nas treća suočava sa postlogorskim svetom. U drugom delu knjige je dat izbor iz piščevih beležnica o usponu fašizma.
Odluka „Lagune“ da štampa Lebovićeve priče izuzetna je stvar, ali se odmah mora dati velika zamerka. Predstavljanje ove knjige kao svojevrsnog nastavka romana „Semper idem“ ogromna je greška. Iako ove priče, baš kao i Lebovićev roman govore o istoj stvari prisutne su velike razlike. „Semper idem“ je roman napisan od strane zrelog pisca, čoveka koji je gorko iskustvo sublimirao i pretočio u blistav književni tekst. Ove priče su delo mladog pisca, i to pisca koji je nedugo posle užasnog stradanja kojeg je osetio na sopstvenoj koži odlučio da ga pretoči u književni tekst. Tako su ove priče naturalistička predstava zla, nerazblažena slika užasa za razliku od „Semper idema“, gde je slika zla koja dolazi obojena humorom i potpuno drugačijim načinom pripovedanja. Svet u ovoj knjizi je ništa drugo nego pakao koji ne zaslužuje nikakvu milost: „Proklet nek je ceo ljudski rod! Proklet da je ko stvori takvog čoveka! Ako si ti, što me gledaš odozgo, stvorio čoveka, hiljadu puta nek si Svevišnji, kažem ti: ne trebaš mi više.“
Đorđe Lebović, proslavljeni srpski dramski i prozni pisac jevrejskog porekla, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u Holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, nakon čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) dobile su Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“…). Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kom sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.
„Fašista ne traga za istinom, od koje neurotično strepi, već priželjkuje društveno uređenje u kom rasuđivanje i istraživanje istine imaju sasvim podređenu ulogu. Fašista je zatočenik svojevrsnog paradoksa – ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta veruje. Tako, za fašistu je nepobitna istina da se ceo svet zaverio protiv njegove nacije, baš zato što je ona od svih nacija umnija, sposobnija, moćnija i u istoriji nepravedno tlačena. Od manije veličine do manije gonjena – to je put koji neminovno prolazi svaki autentični fašista. A šta je na kraju tog puta? Zajedničko groblje i prašina kostiju“, piše Lebović u beleškama na kraju knjige opisujući srž fašizma. Ona je iracionalnost koja se ne obazire na dokaze i, što je još gore, iracionalnost koja dovodi do groblja. Prikazujući tu iracionalnost kroz naturalističke slike logorskog iskustva u devet priča, ali i kroz zapise u kojima raščlanjuje pojavu fašizma i njegovo širenje, Lebović je napisao izuzetnu knjigu. Suštinski: duboko potresno svedočanstvo o zlu koje i danas, a prošlo je više od sedam decenija, teško može da se pojmi: „Kad dođemo kući, pričaću o svemu, iako mi mnogi neće verovati. Možda će ih priča zbuniti, biće potreseni, a u stvari, biće ravnodušni i brzo će zaboraviti. Neki će me čak i omrznuti. Možda?… Ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla. Neće da veruju. Strepe i boje se. Zavidljivi su, šta li? Radije misle da je sve to nemoguće. Ili da nije baš tako.“
Naslov: Anđeli neće sići sa nebesa
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 213
Čitaonica, mesto za dobre knjige 