Otadžbina – Fernando Aramburu

Sem nekoliko izuzetaka – najviše izraženih u čuvenoj rečenici: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač” – celokupno Isusovo učenje iscrpljuje se u misli o ljubavi. I ne samo ljubavi prema onima koji nam dobro čine, već i ljubavi prema onima koji su nam neprijatelji. Sam Isus o tome govori: „Ja vam kažem, volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ U celokupnoj istoriji naše civilizacije, ako ne računamo Budu, nikada nije propovedano takvo učenje, revolucionarno bez premca. Jedini je problem što ono nikada nije sprovedeno u praksi. Odmah po „podržavljenju“ hrišćanstva od strane cara Konstantina, ono, malo po malo, postaje organizacija koja je okrenuta ovom svetu, ali i organizacija koja poništava celokupnu Isusovu misao. Naravno, izuzeci postoje, ali delatnost organizovane crkve i silno zlo, uključujući tu sve konfesije, obeležava njeno istorijsko postojanje. Možda je to najbolje izrazio Žoze Saramago u čuvenom romanu „Jevanđelje po Isusu Hristu“ u kom na nekoliko strana Isus biva suočen sa svim užasima koje će proizaći iz delatnosti njegovih nastavljača. Mi ćemo se, ipak, na ovom mestu zadržati na Isusovoj misli o ljubavi prema neprijateljima. Crkva ne samo da je nije pokazala, naprotiv, kroz celu njenu istoriju – od progona neistomišljenika u svojim redovima, krstaških ratova, užasnog progona žena pod krinkom lova na „veštice“, rasne mržnje, krvavih međuverskih i konfesionalnih sukoba, otrovne mržnje prema LGBT populaciji, liberalizmu, društvenim i naučnim inovatora i mnogim drugim grupacijama – ona pokazuje duboku negaciju Isusove misle, paradoksalno uvek se pozivajući na nju. Ipak, čini se da je problem znatno dublji. Možda Isusovo učenje jednostavno nije primenjivo na ovaj svet. Sjajno to izražava F. M. Dostojevski u odeljku o Velikom inkvizitoru u romanu „Braća Karamazovi“ govoreći o balastu slobode koji ljudski rod ne može da podnese. Ista stvar je i sa ljubavlju prema „neprijateljima“. U ljudskoj prirodi ova Isusova misao u najvećem broju slučajeva nije primenjiva. Najpre zato što su ljudska bića, ma koliko to ne voleli da priznamo, satkana od duboke iracionalnosti, koja proizilazi iz naših nagona, ali i stvorenja prepuna afekata, krajnje pogrešnih rasuđivanja, predubeđenja i zabluda koje nas nagone ne samo na krajnje pogrešne postupke, već nam i onemogućavaju da posledice tih pogrešnih postupaka nekako ispravimo. Koliko je to mukotrpan put sjajno nam pokazuje Fernando Aramburu.

Godina je 2011. Nakon više od tri decenije ETA je prekinula oružanu borbu za nezavisnost Baskije. Ubrzo nakon primirja u seoce blizu San Sebastijana vraća se starica Bitori, udovica čoveka kog su pripadnici ETE ubili u terorističkom napadu. I tu već nastupa problem. Većina žitelja i dalje podržava ETU, pogotovo Bitorina nekadašnja najbolja prijateljica Miren, čiji sin se nalazi na robiji zbog zločina koje je počinio kao član ove organizacije. Opisujući ponovni susret ove dve žene, ali i život njihovih porodica tokom tri decenije, Fernando Aramburu ispisuje veličanstveni roman.

Zamah ovoga romana i njegove bez preterivanja epske razmere izazivaju istinsko divljenje. Izborom da predstavi nimalo jednostavnu istoriju baskijske borbe za nezavisnost od Španije, sa svim stvarima koje su je pratile, i to kroz prikaz dve porodice koje su se našle na suprotstavljenim stranama, Fernando Aramburu je sebi dao krajnje težak zadatak. On postaje još teži izborom narativne strategije, u kojoj se iz poglavlje u poglavlje selimo u različita vremena i pratimo različite likove. Ipak, tu krajnju kompleksnu priču on uspeva da ispripoveda na izuzetan način u čijem se čitanju istinski uživa. Kao primer ćemo navesti samo jedan mali isečak, priču o krajnje neobičnom ateizmu jedne junakinje: „Umesto da ide po radnjama, radije uđe u crkvu, i tamo ćutke ispoveda svoje ateizam. Zabranila je sebi da huli i prezire okupljene vernike. Posmatra ikone i kaže/pomisli: ne. Nekad to kaže/pomisli odmahujući glavom u znak odricanja. Ako je u toku misa, ostane duže. Onda pažljivo odriče svaki put kad sveštenik nešto kaže. Pomolimo se. Ne. Ovo je telo Hristovo. Nije. I sve tako do kraja.“ Pohvale zaslužuje i izuzetan prevod Vesne Stamenković. Jedina zamerka je ne tako dobro urađena korektura romana, prilično neshvatljiva za „Deretu“ koja nam je u poslednje vreme pružila niz sjajnih izdanja, ali to ipak ne ruši istinsko uživanje u ovom romanu.

Fernando Aramburu, jedan od najznačajnijih savremenih španskih književnih stvaralaca, rođen je u San Sebastijanu. Nakon studija filologije radi kao profesor španskog jezika u Nemačkoj. Sredinom devedesetih posvećuje se književnom i novinarskom radu. Autor je niza romana, zbirki priča, knjiga eseja i pesama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih španskih i internacionalnih priznanja. Slavu mu donosi roman „Otadžbina“ koji je zadobio sjajne kritike, ali i neverovatnu čitanost. Po motivima romana HBO je snimio istoimenu igranu seriju. „Otadžbina“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.

„Zato što sam kukavica kao i on i toliko mnogo drugih koji u ovom trenutku u mom selu, tiho da i neko slučajno ne čuje, govore: ovo je divljaštvo, bespotrebno prolivanje krvi, ovako se ne gradi otadžbina. Ali niko neće ni prstom mrdnuti. (…) To je danak koji se plaća da bi se živelo spokojno u zemlji nemih“, govori jedan od junaka ovoga romana. To prećutno pristajanje na zlo, način da se zadrži kakav-takav komoditet života u nimalo prijatnom vremenu, Aramburu sjajno opisuje. Još bitnije, što predstavlja znatno težu stvar, on izuzetno, reći ćemo i bez premca, uspeva da predstavi svet žrtava i njihovih dželata. Kroz prikaz dve porodice i njihovih isprepletanih sudbina on ispisuje priču o gotovo nerazmrsivom klupku ljubavi i mržnje, silnih zabluda koje se najčešće plaćaju glavom ili dubokim moralnim padom, ali i silnim nesrećama. Ipak, ovaj roman je pre svega priča o pokušaju iskupljenja, ništa manje oproštaja, jedinom načinu da se posle silnog zla zadobije bilo kakva pravda. Sjajno to izražava jedna od junakinja: „Šta misliš, zbog čega sam još uvek živa? Potreban mi je taj oproštaj. Želim ga i zahtevam, i nemam nameru da umrem pre nego što ga dobijem. (…) Nije to ponos. Kad spustite nadgrobnu ploču i kad ostanem sama sa Ćatom, reći ću mu: kreten se izvinio, sad možemo da počivamo u miru.“ Na nesreću, i da se vratimo na početak, taj put iskupljenja je težak i užasno mukotrpan, gotovo nemoguć. I mnogo je teži nego samo nanošenje zla kako shvata jedan junak: „Shvatio je: da bi zamolio za oproštaj, biće mu potrebno više hrabrosti nego da puca iz pištolja ili da detonira bombu. To može svako. Dovoljno je biti mlad, lakoveran i imati usijanu glavu.“ Priču o tom nimalo jednostavnom putu donosi Fernando Aramburu u ovom istinskom remek-delu.

Naslov: Otadžbina
Autor: Fernando Aramburu (1959-)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 637

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s