Kao jednu od odrednica savremenog vremena bivši američki predsednik Barak Obama upotrebio je izraz balkanizacija javnog prostora. U čemu je stvar? Fragmentiranje javnog prostora dovelo je do potpuno odvojenih svetova. Iliti još preciznije, naši svetovi, a pod tim se pre svega na informacije koje primamo, postali su krajnje skučeni, zatvoreni, gotovo samosvojni. Tome i upotreba termina balkanizacija, proizašla iz raspada Jugoslavije. Da li je to baš tako? Najlakši način da to saznamo je da pogledamo naše fidove na društvenim mrežama. Šta to zapravo pratimo? Da li među medijskim stranicama, i ne samo njima, postoje one sa kojima se ne slažemo? Identična stvar je i sa tradicionalnim medijima. Da li gledamo televizijske programe u kojima se iznose stavovi suprotni našim ili čitamo novine koje govore drugačije stvari od onih u koje verujemo. Čak i da je to slučaj, da li nam ti stavovi izazivaju bes? I poslednje pitanje u nizu, da li smo u stanju da cenimo ljude sa drugačijim mišljenjem od našeg? Nažalost, odgovor na ovo pitanje je najčešće negativan. Tome najviše doprinose masovni mediji – neretko, možda i najčešće, ništa drugo do propagandne ispostave vladajućih struktura, pogotovo na ovim prostorima – koji svako drugačije mišljenje, o kritici tek ne treba govoriti, posmatraju ne samo kao jeres, već i kao opasnost, gotovo terorizam koji mora biti sasečen u korenu. Na nesreću, takva situacija nije samo prisutna kod nas, jedino je ovde dovedena gotovo do oksimorona. Posledice svega toga nimalo nisu naivne. Pre svega je to nemogućnost istinskog informisanja koja posledično dovodi do nimalo naivne političke situacije. S druge strane stoji opasnost oštrih sukoba. U nedostatku društvenog dijaloga – a dijalog je nemoguć ako ljude sa suprotne strane posmatrate kao potpune monstrume, propalice ili budale – jedino je moguć sukob, i to sa najčešće nimalo prijatnim krajem. Ne i manje bitno, što je i naša tema, usled ovakvog pogleda na svet možemo mnogo toga da propustimo. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Petera Handkea. Ukoliko isključivo gledamo njegove političke stavove, pogotovo ako se s njima ne slažemo, izgubićemo iz vida njegovo izuzetno književno stvaralaštvo. Identičan primer važi i za, recimo, Maria Vargasu Ljosu, njegovu potpunu političku suprotnost. Sličan slučaj je i sa romanom „Užice sa vranama“ Ljubomira Simovića.
Prateći istoriju Užica od njegovih početaka, Ljubomir Simović tka priču o nekoliko vekova postojanja ovog grada. Opisujući njegove srednjovekovne osnivače, kasniji pad pod tursku vladavinu, izgradnju tvrđave i kasnije čaršije, on do tančina predstavlja davnu prošlost grada. Identična stvar je i sa novijom istorijom Užica od njegovog osvajanja od strane srpskih ustanika, pogotovo sa periodom tokom Velikog rata. Drugi svetski rat, život i pad Užičke republike, sukobi zaraćenih strana i pobeda partizana zauzimaju najveći deo knjige, gotovo njenu polovinu. Hronika se završava pretvaranjem Užica u Titovo Užice.
Odmah na početku treba pomenuti delove knjige koji mogu biti veliki kamen spoticanja. Pre svega je to Simovićev antikomunizam, koji on ne samo da krije, već i na bezbroj mesta potencira. Naravno, to je legitiman ideološki stav, ali predstavljanje partizanskih boraca kao potpunih šeprtlja, propalica, neretko i maloumnika svakako je problematična stvar. Kao što je i problematično neprestano „titulisanje“ Tita kao austrougarskog kaplara. Tita je moguće kritikovati zbog mnoštva stvari, pre svega zbog ubijanja i progona političkih neistomišljenika, ali njegov boravak u austrougarskoj vojsci pre svega je bila stvar njegovog mesta rođenja, a ne izbora. Identičan slučaj je i sa, da uzmemo samo jedan primer, Milošem Crnjanskim. Na sreću, Simović u ovoj knjizi ne uzima samo na zub partizane, tu su sve zaraćene strane opisane nimalo prijatnim bojama, pa to uspeva da nekako izbalansira ideološku sliku: „Ne treba zaboraviti da se na ovom malom terenu, u jednom narodu – ne računajući borbe sa okupatorima, Nemcima i Bugarima – istovremeno vodi nekoliko ratova. Ljotićevci, kao najdosledniji protivnici komunizma, dosledno i s najvećim ubeđenjem ratuju protiv partizana. Protiv partizana ratuju i četnici. Ali to što u komunizmu i partizanima vide zajedničkog neprijatelja ne sprečava ljotićevce i četnike da se sa istim žarom tuku i između sebe. Ljotićevci četnicima ne praštaju onu kratkotrajnu saradnju sa partizanima, 1941, dok četnici ljotićevce napadaju kao saradnike Nemaca, uprkos tome što sa Nemcima sarađuju i neki četnički komandanti.“
Ljubomir Simović, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, rođen je u Užicu. Nakon studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Autor je niza zbirki pesma, knjiga eseja i dnevničkih zapisa koji su zadobili veliku čitanost i prevode na brojne jezike. Njegove drame (među kojima su najpoznatije „Hasanaginica“, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Čudo u Šarganu“) igrane su na brojnim domaćim i inostranim scenama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz domaćih i internacionalnih književnih priznanja.
„O većini ovih gradova zna se samo onoliko koliko se na licu mesta vidi. A svake godine se vidi sve manje. Pisanih tragova o tim tvrđavama nema, a odavno se zaboravilo i ko je i kada gradio, i ko ih je i kada razgrađivao. Zaboravilo se ne samo ono što se o njima znalo, nego i ono što je o njima bilo izmišljeno“, govori Ljubomir Simović u ovom delu. Ispisujući tu davnu, gotovo zaboravljenu istoriju jednog grada, on neprestano balansira između dve neretko suprotstavljene kategorije, istorije i literature. Tako se ovo delo može čitati i kao istorijska hronika jednog grada, ali i kao književno delo posvećeno jednom gradu. Ipak, u delovima knjige u kom književnik „pobeđuje“ hroničara, pogotovo u odeljcima posvećenim starim zanatima, kuhinjskim spravama ili sudbini Milutina Uskokovića, vidljiv je istinski literarni genij. Čak ni u delovima knjige u kojima su istaknuti vrlo obojeni politički stavovi, o kojim smo već govorili, to ne može da se potre. Naprotiv. Čak i kada se ne slažemo sa njegovim stavovima, ili je bolje reći kada se autor ovih redaka ne slaže s njima, Simovićevu književnu virtuoznost je nemoguće prevideti. Zbog toga je, da se vratimo na početak, toliko bitno izaći iz okrilja sopstvenih stavova u kojima smo neretko potpuno zatvoreni. Ukoliko to ne učinimo, možemo ostati bez mnogo toga. U ovom slučaju bez sjajnog dela velikog Ljubomira Simovića.
Naslov: Užice sa vranama
Autor: Ljubomir Simović (1935-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2021
Strana: 533
Čitaonica, mesto za dobre knjige 