Noći kuge – Orhan Pamuk

„Sve što je ravno laže! Svaka je istina savijena, samo je vreme krug!“, ispisuje Niče u delu „Tako je govorio Zaratustra“, postavljajući teoriju o večitom vraćanju istog, kasnije razrađenu u njegovim drugim delima. Nju docnije prihvata mnoštvo intelektualca, ništa manje i istoričara. Po ovoj teoriji – razume se, ovo je krajnje pojednostavljivanje – istorija se ne odvija pravolinijskim tokom, nego se događaji, pod tim se pre svega misli na obrasce ponašanja koji izazivaju te događaje, neprestano ponavljaju. Nema boljeg svedoka tome od silnih ratova, pogotovo na ovim prostorima. Mnoštvo potpuno besmislenih smrti, ništa manje užasavajućih stradanja, kako se čini, nisu nas ničemu naučili. Ratovi se, zajedno sa nacionalističkim resantimanima, neprestano ponavljaju, tvoreći užasni svet večitog ponavljanja istog. Ne razlikuje se, ni da uzmemo još jedan primer, pitanje progresa. Skoro svako novo otkriće u istoriji naše civilizacije koje je dovodilo do većih promena načina života u isto vreme je izazivalo oštre društvene sukobe. Ista stvar je i sa politikom. Gotovo da ne postoji vlast – razume se, u manjoj ili višoj meri – koja nije bila kriminalno korumpirana i, opet manje ili više, zločinačka prema svom narodu. Naravno, sve ovo ne znači da progres ne postoji. Naprotiv. Način današnjeg života, kao i brojne slobode i prava koja su izvojevane, nemerljiv je sa prošlim načinima života, čak i ako se pogleda ne tako davna prošlost. Ali, iako taj napredak postoji, ljudski rod neprestano ponavlja iste stvari, neretko potpune greške. Najbolje to možemo videti u današnjem koronarnom vremenu. Ukoliko uporedimo današnje reakcije ljudi u epidemijskom vremenu sa reakcijama ljudi u prošlosti videćemo da velike razlike ne postoje. Naravno, različiti su načini lečenje, pre svega usled napretka medicine, ali ljudski postupci su gotovo nepromenjivi. Koliko nam to pokazuje istorija, podjednako to čini i literatura. Uzmite ako niste – a ako zaista niste, ispravite tu veliku grešku – i pročitajte nekoliko klasičnih dela koja za svoju temu uzimaju velike epidemije. To su pre svega Defoovo delo „Godina kuge“, ali i dobar deo Manconijevih „Verenika“. Ljudska glupost ne samo da nije promenjena, već je i postala još veća. Ne razlikuje se to ni kada čitamo čuvenu Kamijevu „Kugu“ ili Pekićevo „Besnilo“. I ne samo to, Pekić sjajno govori o tome šta je to zapravo priroda epidemije i šta ona čini od nas kroz reči: „A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno.“ Sjajno nam to pokazuje i Orhan Pamuk u svom novom delu.

Početak je dvadesetog veka u Osmanskom carstvu. Silni gubici teritorija, ali i politička trvenja i sukobi, obeležavaju poslednje godine carstva. Kao da to nije dovoljno, na ostrvu Minger, koje je pod upravom Osmanlija, izbija velika epidemija kuge. Ne bi li je nekako sprečio, sultan na ostrvo šalje svog glavnog epidemiologa, kao i lekara koji je oženjen njegovom bratanicom. Samo što kuga nije jedina sa kojom ova delegacija mora da se suoči. Odmah po dolasku na ostrvo epidemiolog je ubijen, a političke borbe, najviše za nezavisnost ostrva, pratiće delegaciju uporedo sa širenjem kuge i silnim smrtima.

„Umetnost romana počiva na umeću da priče koje smo sami doživeli ispričamo kao priče drugih, i da priče koje su drugi doživeli napišemo kao svoje sopstvene doživljaje“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom romanu. I zaista, on ne samo da uspeva da to učini, već i da napravi sjajni literarni eksperiment. Ostrvo Minger koje Pamuk uzima za mesto radnje uopšte ne postoji. Ono je Pamukova literarna igrarija. Ali u isto vreme, čini se da to je to ostvo mnogo „stvarnije“ od brojnih stvarnih mesta. U čemu je stvar? Upotrebljavajući brojne istorijske podatke o poslednjim godinama Osmanskog carstva, Pamuk ih koristi tako što pravi priču o zamišljenom, a u stvari itekako realnom ostvu. To preplitanje istorije i fikcije je i jedna od najvećih draži ovog izuzetnog romana.

Orhan Pamuk, jedan od najistaknutijih savremenih svetskih književnih stvaralaca, rođen je u Istanbulu. Po želji roditelja upisuje studije arhitekture, ali ih brzo napušta i posvećuje se književnom radu. Debituje sa romanom „Dževdet-beg i njegovi sinovi“, nakon kog sledi niz romana, knjiga priča i memoarskih dela. Oštri je kritičar sadašnjeg turskog režima, a čak je i sudski gonjen zato što je govorio o genocidu nad Jermenima. Za svoj književni rad je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2005. godine. Sva njegova dela su objavljena na srpskom jeziku u izdanju „Geopoetike“.

„Nijedan upravnik, guverner, majstor, bogataš, niko u stvari ne želi karantin. Niko ne želi da iz čista mira prihvati da je kraj starom dobrom životu i da čak može umreti. Štaviše, opire se dokazima koji mu remete mir, poriče smrt i ljuti se na preminule“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom delu, opisujući kako je jedna velika epidemija izgledala na početku dvadesetog veka. A to je, bez preterivanja, isto kao i u današnjici. Nesposobnost političara, krajnje pogrešne odluke („Kao da se epidemija može ugasiti srazmerno onoliko brzo koliko mi mnogo zabrana postavimo“), bujanje nesuvislih teorija zavera, protivljenje medicinskim merama i tretmanima, manipulativnost populista koja dovodi do pomora, sve je to – najkraće – opis kako je izgledala kuga nekada izgledala. Čitav jedan vek kasnije izgleda da se ništa nije promenilo. Niče je, da se vratimo na početak, bio u pravu. Ono što je fascinantno, Pamuk je ovu knjigu napisao pre izbijanja sadašnje pandemije, ni ne sluteći da će ono što piše uskoro i uživo videti. Rezultat je ovaj veličanstveni roman, verovatno najbolji u Pamukovoj karijeri otkako je dobio Nobelovu nagradu, izuzetno svedočenje o nepromenjivosti naših karaktera. A jedna od tih nepromenjivosti je i bujanje nacionalizma, koje Pamuk nenadmašno predstavlja u ovom izuzetnom romanu: „(…) dvehiljaditih godina, kada su konačno preživele imperije i kolonije ostale u dalekoj prošlosti, biti ’nacionalista’ pretvorilo se u svojstvo koje se koristi za sticanje ugleda za one koji odobravaju samo ono što država kaže, za one koji nemaju drugih namera osim da se ulizuju vlastima i za one koji nemaju hrabrosti da kritikuju vladu. U vreme kolage komandanta Kamila prema kome osećamo divljenje, međutim, nacionalizam je bio svojstvo vredno poštovanja i pripisivano patriotama koji su ustajali protiv kolonizatora i koji su s barjakom u ruci hrabro i herojski jurišali na njihove mašinske puške koje nikada nisu prestajale da pucaju.

Naslov: Noći kuge
Autor: Orhan Pamuk (1952-)
Prevela: Mirjana Marinković
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 581

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s