Sjaj – Rejven Lejlani

Iako ovo predstavlja svojevrsnu generalizaciju, generacijski sukob koji tinja u današnjici, najviše vidljiv u tzv. kulturi otkazivanja (cancel culture) i sve većoj političkoj korektnosti u umetnosti i javnom prostoru, svakako predstavlja veliku promenu paradigme. Ali tu odmah moramo da napravimo veliku ogradu. Krajnje pogrešno bi bilo čitavu mlađu generaciju označavati kao predstavnike ovakvog pogleda na svet, ali i isto tako govoriti da su starije generacije protiv njega. Ipak, da se vratimo na početak, ovaj oštri sukob predstavlja sasvim sigurno jednu od stvari koje su najaktuelnije u sadašnjici. U srži kulture otkazivanja, ali i pokušaja da se javni prostor „upristoji“ i učini politički korektnijim, svakako stoje plemenite stvari. Divljanje predatora, pogotovo silovatelja i zlostavljača, nikako ne bi smelo da bude nekažnjeno, baš kao što se i brojne greške učinjene u prošlosti – pre svega su to odvratni načini na koje su bile predstavljane rase, narodi i seksualne manjine – nekako moraju ispraviti. Jedini je problem u pristupu rešavanja tog problema. Svojevrsnim ostrakizmom, koji leži u kulturi otkazivanja, problem se ne rešava, naprotiv, on postaje još veći. Na veliku nepravdu se nadovezuje i cenzura koja nikada u istoriji naše civilizacije nikome nije donela dobro. Zabranjivati umetnicima da se bave svojim poslom, ništa manje cenzurisati njihova dela, predstavlja duboko anticivilizacijski čin. Naravno, kritički se odrediti prema njihovim pogrešnim stavovima, čak i zahtevati kaznu ukoliko su njihova dela nanela nekome štetu, sasvim je legitimna stvar. Primera je mnogo, ali pomenućemo samo nekoliko amblematičnih. Podrška fašizmu Ezre Paunda, Knuta Hamsuna i Luja-Ferdinanda Selina je svinjarija, bedastoća za koju su dobrim delom platili cenu, ali vrednost njihovih dela je neupitna. Identičan je slučaj i sa, da uzmemo malo drugačiji primer, Margaret Mičel i njenim čuvenim romanom „Prohujalo sa vihorom“. Iako su brojni stavovi autorke krajnje pogrešni, najviše idealizovanje načina života robovlasnika kojima se anulira ogromno zlo koje su oni učinili prema robovima, književna vrednost ovog romana takođe je neupitna. Još veći problem sa kulturom otkazivanja je rušenje same srži umetnosti. Ukoliko se umetnicima ograničavaju načini pristupu stvarnosti nikako se ne dobija umetničko delo, već jeftina propaganda. Sjajno nam to pokazuje Rejven Lejlani.

Mlada Njujorčanka, junakinja romana „Sjaj“, nalazi se pred velikom životnom prekretnicom. Rad u dečjem odeljenju izrabljivačke izdavačke kuće, problem sa vraćanjem studentskog kredita i hronična besparica, gotovo su ništa prema emotivnom haosu u kom se ona nalazi. Ljubavna afera sa Erikom, znatno starijim kolegom sa posla, inače oženjenim čovekom, donosi joj samo muku. Ona će postati još veća kada junakinja dobije otkaz. Ostavši na ulici, ona suludim spletom okolnosti prihvata ponudu Erikove žene i useljava se u njihov dom, što pokreće niz krajnje čudnih događaja.

Pripovedajući iz prvog lica, Rejven Lejlani čini sjajnu stvar. Na prvom mestu, ona tako direktno daje uvid u unutrašnji svet svoje junakinje – možemo slobodno reći kombinaciju besa, nemoći, ali i prkosa – i u  isto vreme nam pruža uživanje u furioznoj radnji. Ono što je izuzetno bitno, verovatno i najbitnije što se tiče ovoga romana, bespoštedni je odnos prema svetu koji junakinju okružuje. Najvećim delom je to ironija, i to gotovo uvek razjedajuća. Koliko je to predstavljanje rasnog pitanja, o kom autorka bespoštedno govori: „Jer to je prava veština – biti crn, biti uporan, a pritom ne smetati. Ona je upravo takva i stidi se mene što nisam“, ništa manje je to prikaz jedne generacije koja najčešće neuspešno pokušava da pronađe svoj način da ostane nekako zapamćena: „A kada sam sama sa sobom, to je ono što očekujem da mi neko uradi, nemilosrdnim rukama, promišljenim pokretima, da me razmaže po platnu tako da, kada me više ne bude, ostane zapis, dokaz da me je bilo“.

Rejven Lejlani, po mnogima jedno od najvećih imena novije američke proze, rođena je u Njujorku. Pohađa studije engleskog jezika i psihologije, tokom kojih se posvećuje spisateljskom radu. Njen prvi roman „Sjaj“ (2020) pobrao je gotovo jedinstvene pohvale kritike i zadobio veliku čitanost.

Opisujući pokvareni svet korporacija, izrabljivanje radnika i kršenje svih njihovih prava, ništa manje bračne odnose, prepune hipokrizije u pokušaju da se prikrije duboko raspadanje, Rejven Lejlani u romanu „Sjaj“ bespoštedno upire prst na stvarnost koja je okružuje, u isto vreme ne štedeći ni svoju junakinju: „Možda žene iz moje porodice i ne bi trebalo da budu majke. Nije to sud, to je činjenica. Umiru u sopstvenim telima, a sad ja baštinim sve te mrtve delove.“ Baš takav je ovaj roman i u prikazivanju rasnih pitanja, posebno aktuelnih u današnjoj Americi. Ispisujući ovaj roman silovitim jezikom, neretko na granici potpunog incidenta, Rejven Lejlani nam sjajno pokazuje, da se vratimo na početak, zašto su ograničenja toliko loša za umetnost. Suština umetnosti je upravo u neograničenom pristupu pitanjima koja su bolna. Ukoliko je ukrotimo, dobićemo samo šarenu lažu, predstavu stvarnosti ne onakvu kakvu je ona zaista, već onakvu kakvu bismo mi želeli da ona bude. Shvatajući to vrlo dobro Rejven Lejlani ispisuje ovaj odličan roman.

Naslov: Sjaj
Autor: Rejven Lejlani (1990-)
Preveo: Miloš Patrik
Izdavač: Booka, Beograd, 2021
Strana: 207

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s