Istočni diwan – Dževad Karahasan

Svet u kom živimo, ma koliko to delovalo paradoksalno, u isto vreme su podizali oni koji su ga gradili, ali i oni koji su protivili tim „graditeljima“. Suštinski, ma koliko tek ovo paradoksalno zvučalo, možda su za ovaj svet značajniji oponenti postojećem stanju stvari. Najpre, svaki veliki graditelj, a pod tim pre svega mislimo na ljude koji su donosili velike promene, prvobitno je bio protivnik postojećeg stanja stvari. Nekom ironijom – od koje su izuzeti samo retki pojedinci – nekadašnji disidenti su odmah po dolasku na pozicije moći postajali isti, ako ne i gori, od onih protiv kojih su se borili. Identična stvar je i sa religijama. Uzmimo samo kao primer hrišćanstvo. Isusovo učenje je bila sušta suprotnost tadašnjem poretku stvari, naposletku i sam Isus je nastradao zbog toga. Ako pogledamo dela njegovih nastavljača, primetićemo da su se oni prema svojim protivnicima ponašali identično kao oni su koji su progonili i ubili njihovog učitelja. Ne razlikuju se ni ideologije. Predratni komunisti su kao jednu od najvećih stvari protiv koje su se borili u kraljevini Jugoslaviji uzimali policijsku torturu. Pošto su preuzeli vlast, ne samo da je nisu ukinuli, nego su je učinili još gorom i težom. Nekom ironijom sudbine, a istorija je uvek ironična, nekadašnji robijaši-komunisti su u novom vremenu davali „savete“ kako da život novih robijaša bude što teži, što Pekić opisuje u memoarskoj knjizi „Godine koje su pojeli skakavci“. Ali da se mi manemo negativnih primera i da se okrenemo drugoj strani priče. Bez protivnika postojećem načinu života, ovaj svet bi bio krajnje užasno mesto. Najpre, on bi bio znatno suroviji, u njemu bi mnogo više ljudi stradalo, a stagnacija na svakom planu bi bila potpuna neminovnost. Suštinski, bez različitosti, samim tim i bez pobune koja proizilazi iz nje, ovaj svet bi otišao u potpunu entropiju. Ne i manje bitno, o čemu se retko razmišlja, bez različitosti bi ovaj svet bio krajnje dosadno mesto. Probajte samo da zamislite kako bi užasno izgledao svet u kom svi isto misle. Možda će nam to najbolje pokazati literatura. Osnovni pokretač najvećeg dela književnih dela predstavlja sukobljenost pojedinca sa svetom koji ga okružuje. Gotovo je svejedno da li posmatramo Homera koji svog Odiseja sukobljava i sa bogovima, Dostojevskog koji svoje junake stavlja u gotovo nemoguće situacija spram društva u kom žive, ali i Tomasa Bernharda koju tu sukobljenost uzima kao osnovnu premisu svog stvaralaštva. Priču o toj sukobljenosti sa svetom u kom se živi donosi i Dževad Karasahan.

U središtu romana „Istočni diwan“ nalazi se priče o tri islamska mistika u različitim vremenima. El-Mukaffi, prvi od njih, odlazi od svoje supruge, želeći da svoj život posveti izučavanju novih duhovnih vidika. Ipak, taj put je daleko od lakog, što nam Karasahan pokazuje kroz pisma koje on razmenjuje sa svojom ženom. El-Halladž i El-Tehvidi, druga dva junaka romana, predstavnici su zakona, koji se susreću ne samo sa zločinima, već i sa predstavom sveta koji je daleko odmakao od onoga što je dominantni obrazac ponašanja.

Pisan u poslednjim godinama osamdesetih, „Istočni diwan“ predstavlja jedno od najznačajnijih dela na našim prostorima koja se, uslovno govoreći, mogu podvesti pod odrednicu postmodernog romana. Vešto preplićući istoriju, neobuzdanu maštu, poigravajući se sa formom i narativnim strategijama, ali i odlično koristeći formu dokumenata i prepiski, Dževad Karasahan stvara uzbudljiv roman koji zahteva veliku čitaočevu koncetraciju, ali i za nju bogato nagrađuje. Govoreći u romanu da: „Ljudi hoće ili priču da u njoj uživaju, ili adab da u njemu dobiju čistu i ogoljenu poruku. Kao da se znanje i život moraju razdvojiti, kao da se doživljaj i razmišljanje nikako ne smiju susresti i prožeti“, Karasahan zapravo čini potpuno suprotnu stvar, darujući nam roman u čijoj priči uživamo, ali i koji nas mnogo čemu uči.

Dževad Karasahan, jedan od najistaknutijih bosanskohercegovačkih pisaca, rođen je u Sarajevu. Diplomira u rodnom gradu, a doktorske studije završava u Zagrebu. Predavao je na nekoliko evropskih univerziteta. Debituje sa knjigom „Kraljevske legende“ 1980. godine, nakon koje sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih evropskih priznanja, a dela su mu prevedena na brojne jezike.

Rob do roba i rob iznad roba – eto to smo ti mi, ali je jednome dobro živjeti, drugom je malo manje dobro, i to ti je ona važna razlika koju pametni ljudi gledaju“, ispisuje Karasahan. Oštro sukobljavajući gotovo sve junake romana sa ovom mišlju, on tka pripovest o tri čoveka koji moraju ne samo da se suoče sa rigidnostima društvenim sistema u kojima žive, već i samim prirodama njihovih života. Njihov pogled na svet krajnje je pesimističan, obojen silnim porazima koji neminovno dolaze iz ove suprotstavljenosti, toliko da oni sanjaju krajnje čudnovate stvari: „Mora negdje postojati svijet u kojem je noć naprosto noć i u kojem noć neće biti sigurno obećanje svitanja, mora postojati naprosto zato što ovaj ovakav svijet govori da je zlo jedno od Božijih imena.“ Ipak, taj pogled na svet nije njihov kapric, on je pre svega duboka unutrašnja potreba, način da se život proživi mnogo ispunjenije, čak i ako to donosi gotovo neminovni poraz. Sjajno to Karasahan u ovom romanu obrazlaže: „Pa život čestitog čovjeka i prolazi u tome da riješi jedan problem i tako napravi dva nova. Šta se tu može.“

Naslov: Istočni diwan
Autor: Dževan Karasahan (1953-)
Izdavač: Blum, Beograd, 2019
Strana: 455

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s