Kao jedan od načina da se predupredi mogućnost poricanja užasnih zločina nakon završetka rata, saveznički vojnici, u ovom slučaju Amerikanci, odmah po oslobađanju koncentracionog logora Buhenvald u aprilu 1945, prisilno su doveli stanovnike obližnjeg Vajmara da ga posete. Prizor je bio užasavajući. Hrpe leševa, mnoštvo izgladnelih i teško bolesnih ljudi, uopšte užas kakav je teško zamisliti – sa svim tim su stanovnici Vajmara morali da se suoče. To opisuje Ivanji Ivanji, preživeli zatočenik Buhenvalda, a ova scena je postala i deo igrane serije „Braća po oružju“. Gotovo svi žitelji Vajmara su bili užasnuti ovim prizorom, ali su nastavili da poriču da su znali za ovaj logor, pogotovo ne za ono što se u njemu odigralo. Naravno, to je bila laž, logor se nalazio na samo par kilometara od grada, i tada relativnog malog, pa su njegovi stanovnici morali znati za njegovo postojanje. Ono što je za našu priču bitno je reakcija jedne žiteljke Vajmara, i to, uslovno rečeno, pripadnice više klase. Suočena sa nezamislivim užasom, ona prilazi američkim vojnicima, optužujući ih: „Sram vas bilo! Kako ste ovo mogli da nam priredite?“ Ovaj vapaj žiteljke Vajmara nije bizarni kuriozitet okrajka priče o Holokaustu, već gotovo amblematični prikaz naše vrste u susretu sa užasima koje smo spremni da počinimo. Sličan primer je i sa spoznajem o prirodi nacističkih logora. Govorkanja o njihovom postojanju počinju već početkom rata, a do savezničkih vlada pune informacije stižu već u 1941. godini, i to zahvaljujući herojstvu poljskog oficira Vitolda Pileckog. On 1941. dobrovoljno odlazi u Aušvic i u toku naredne dve i po godine uspeva da iz logora dostavi detaljne informacije o bestijalnostima koji se u njemu čine. Njegova svedočanstva, poznata kao Vitoldov izveštaj, saveznicima predočavaju kakva je priroda nacističkih logora. Šta oni čine? Jednostavno, ništa. I ne samo to, oni sprečavaju javno objavljivanje ovih podataka, potpuno uvereni da je sve to izmišljotina. Ma kakvi bili, čak ni nacisti nisu spremni da počine ovoliko zlo, jednoglasan je zaključak. Suočenje sa bestijalnostima koja je naša vrsta spremna da počini nimalo nije lako. Ono postaje još teže, da se vratimo na žiteljku Vajmarka, kada smo to zlo podržavali. Upravo zbog toga su svedočenja o zločinima, pogotovo onih ljudi koji su ih osetili, toliko bitna, najviše da ih nikada ne bismo ponovili. Jedno od njih je i čuvena knjiga Prima Levija.
Dvadesetčetvorogodišnji Primo Levi – nekadašnji student hemije, sada partizanski borac – uhapšen je od strane fašista krajem 1943. Kao Jevrejin je u sproveden u koncentracioni logor Aušvic, u kom će boraviti sve do januara 1945. godine. Opisujući svoje logoraško iskustvo, Primo Levi stvara knjigu „Zar je to čovek“, jedinstveno svedočanstvo ne samo o logorskom životu, već i onome šta logor stvara od čoveka.
„Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“, ispisuje Primo Levi na početku knjige. Na dvesta strana on će pokušati da to neopisivo razaranje čoveka ipak nekako predoči. Polazeći od sopstvenih iskustava, on tka pripovest o logorskom iskustvu, i to pišući smireno, racionalno, bez previše emocija. Ono što su brojni kritičari primetili, upravo ta Levijeva literaturna samodisciplina predstavlja neverovatan podvig. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Elizabeta Vasiljević kroz izvrstan prevod knjige, kao i izdavačka kuća „Plato“ koja je posle dužeg perioda obnovila izdanje knjige. Jedina zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. Odštampati ovoliko značajnu knjigu krajnje nekvalitetno u najmanju ruku predstavlja veliki propust.
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, rođen je u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o Holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela „Potonuli i spaseni“, „Periodni sistem” i „Kada, ako ne sada“. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
„Znate li kako se kaže ‘nikad’ u logorskom životu? (…) Sutra ujutru“, ispisuje Primo Levi u ovoj knjizi i na najbolji način pokazuje srž logorskog iskustva. To je obezličenje čoveka, ubijanje svake nade u mogućnost nastavka života, ali i izvođenje čoveka, u ovom slučaju logoraša, iz uobičajenog poimanja stvarnosti, morala i života samog. Pored bestijalnih zverstava, pre svega fizičkih, ovo je najveće zlo koje su nacisti naneli ljudima. Primo Levi to u ovoj knjizi na izuzetan način predstavlja, donoseći nam jedinstveno svedočanstvo o užasu Holokausta, zlu koje ni danas ne može da se pojmi u potpunosti. Ali ono se dogodilo, događa se i dalje, događaće se, na nesreću, i ubuduće, sve dok ne shvatimo šta je naša vrsta spremna da učini, bilo svojim delovanjem ili ćutanjem. Ova neverovatna knjiga nas upozorava na to, ali i otkriva način kako da se tom zlu suprotstavimo: „(…) ja verujem da upravo Lorencu dugujem što sam danas živ. I ne toliko zbog njegove materijalne pomoći koliko što me je neprestano podsećao, svojim prisustvom, svojom prostodušnom i neopterećujućom dobrotom, da izvan ovog našeg i dalje postoji pravedan svet, nešto i neko još uvek čist i celovit, neiskvaren i pitom, kome je tuđa mržnja i strah; nešto što je prilično teško odrediti, neka iskonska mogućnost dobra, zbog čega ipak vredi sačuvati život.“
Naslov: Zar je to čovek
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Prevela: Elizabet Vasiljević
Izdavač: Plato, Beograd, 2021
Strana: 200
Čitaonica, mesto za dobre knjige 