Jedna od najbizarnijih, u isto vreme i najzanimljivih priča vezanih za nedavni rat u Ukrajini, barem za ove prostore, sasvim sigurno je pad bespilotne letelice u zagrebačkom predgrađu blizu jezera Jarun. Po nekim teorijama – odmah da budemo načisto, ovo su samo teorije – do ovoga je došlo usled greške upravljača bespilotnom letelicom koji je umesto ukrajinskog Jaruna u navigacionom sistemu uneo hrvatski. Otkud dva ista naziva? Današnji ukrajinski Jarun su naseljavali srpski vojnici koji su tokom osamnaestog veka bili u službi ruskog carstva i koji su u tim predelima osnivali naselja kojima su davali nazive po onima iz kojih su došli. O tome je izuzetno pisao Crnjanski u svojoj čuvenoj „Drugoj knjizi Seoba“. Ali da se vratimo na stvar. Ova bizarna greška, na sreću bez većih posledica, ako je tako uopšte došlo do nje, pokreće temu o poznavanju, mada je bolje reći nepoznavanju osobenosti sveta u kom se živi. Kao jedan od krunskih argumenata koji se ovde prečesto pokreće o gluposti žitelja zapadnog sveta, pre svega Amerikanaca, upravo se navodi ovo nepoznavanje geografije. Gotovo je kultno brkanje Sibira i Srbije, Jugoslavije i Čehoslovačke. Naravno, greška bi bila ne pomenuti gafove sadašnjeg senilnog vašingtonskog ajatoloha, kako ga je genijalno titulisao Miljenko Jergović, koji je samo u poslednjih nekoliko sedmica napravio niz geografskih „kiksova“. Da li je to dokaz gluposti? Svakako, ali tu treba napraviti veliku ogradu. Poznavanje sveta u kom se živi najčešće je ograničeno na nama bliske stvari. Kao što Amerikanci ne znaju gde je Srbija, baš tako ni mi ne znamo za brojna mesta. Primera radi, znači li nam šta ime grada Kartum? Verovatno retko kome, a Kartum je ne samo prestonica Sudana, već i jedan od najvećih gradova na svetu sa preko pet miliona stanovnika. Tek ne treba pričati, recimo, o Kinšasi, gradu od dvanaest miliona stanovnika, kog ni na karti ne bismo mogli da ubodemo. Poenta svega, da opet ponovimo, naše znanje o svetu se uglavnom svodi na nama bliske stvari, što je inherentno našoj prirodi. Naravno, izuzeci uvek postoje. Svedoče nam o tome veliki avanturisti – o nekima smo na ovom mestu i pisali, pomenimo samo Rišarda Kapušćinskog – koji nam predstavljaju samo naizgled daleke i potpuno nepoznate stvari. Razume se, i vreme se menja. Globalizacija je dovela do mešanja kultura, njihovog međusobnog preplitanja i prožimanja. Sjajno nam to pokazuje i David Albahari u svom novom romanu „Pogovor“.
U jednom ciriškom hotelu umire kralj jedne od najmanjih zemalja na svetu koji se već godinama nalazi u progonstvu. Suštinski, njegovo kraljevstvo se svelo na samo dva hotelska sprata koja drži pod zakupom. Negde u blizini, dok kralj umire, u ljubavnom zagrljaju su jedna Nemica i crnac. Preplićući njihove priče, u isto vreme pripovedajući i o mnoštvu drugih junaka, David Albahari ispisuje ovaj roman.
„Dovoljno dugo ponavljamo neke iste fraze, uvereni da su one pravi vodiči kroz muški mrak, a ne uviđamo da mraka zapravo nema i da stojimo ispred maske koja sakriva stvarnost kao kajmak na sveže prokuvanom mleku“, ispisuje Albahari u ovom romanu, razgrćući ne samo muške, već i mnoge druge maske u ovom romanu. Posle nekoliko znatno „konvencionalnijih“ romana, Albahari se, kako se čini, u ovom delu vraća postmodernim tehnikama koje su ga proslavile na početku karijere. Najpre, to je izbor pripovedača, u ovom slučaju više njih, i to najčešće krajnje nepouzdanih. To je u isto vreme i najveća vrlina i najveća mana ovog romana. Promena pripovedačkih perspektiva donosi zanimljiv eksperimentalni književni pogled, ali u nekim segmentima romana to prerasta u potpunu kakofoniju, gde čitalac ne može da razazna ko uopšte pripoveda i o čemu. Naravno, sve je to znatno ublaženo Albaharijevim pripovedačkim talentom sjedinjenim sa pokušajem da se okoštale književne norme razbiju. Nekada su to i pokušaji da se suprotstavi i nekim okoštalim životnim normama, baš kako Albahari kaže: „Zvuči besmisleno, ali neke od najvećih istina zvuče još besmislenije, pa ipak mirno provodimo život uz njih, i ne samo život već i smrt.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ (NIN-ova nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
„U Africi, u kojoj je sve bilo nemerljivo staro, sve je odjednom postalo novo. Iz tradicije jednim skokom prelazilo se u budućnost. Iz budućnosti se skakalo dalje u budućnost nove generacije. Naravno, tamo gde se mnogo zanoveta o prošlosti, budućnost ne može imati bogzna kakva krila“, ispisuje Albahari u ovom romanu prizivajući Afriku, i to najčešće preko jugoslovenskog pogleda na nju koji je proizašao iz Pokreta nesvrstanih. Ređajući niz pojava i asocijacija, od političkih zbivanja na osnivačkim sednicama Pokreta nesvrstanih pa sve do kraha ovog pokreta, baš kao i o preplitanju kulturnih uticaja, i to doslovno od Boba Marlija do Cuneta Gojkovića, Albahari tvori jedinstveni kulturni prostor u kom se, da se vratimo na početak, geografske odrednice rastaču istovremeno se preplićući i tvoreći potpuno novi svet. S druge strane, ovaj roman je zanimljiv književni eksperiment, pogotovo u delovima u kom se prizivaju književne igre Nabokova, pogotovo one iz „Blede vatre“. Ipak, ovaj roman je dobrim delom i priča o propasti sveta, svojevrsnom porazu, možda je baš zbog toga i amblematičan njegov naziv „Pogovor“, što Albahari u ovom romanu izuzetno ispisuje: „Naša životna partija, odnosno partija koju svako od nas igra protiv svog života (a možda i protiv smrti) sve dok je još uopšte moguće povlačiti izabrane poteze, dakle, svaka takva partija – a niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko će ih biti – unapred se završava porazom svakog od nas.“
Naslov: Pogovor
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2021
Strana: 108
Pročitajte i prikaz Albaharijevog romana „Životinjsko carstvo“
Čitaonica, mesto za dobre knjige 