Iako će reakcija svakog zdravomislećeg bića u susretu sa teorijama zavere u najvećem broju slučajeva biti ili podsmeh ili istinsko čuđenje, što je sasvim prirodna stvar, mnogo teže je pokušati da se one racionalno raščlane. Zašto je to tako? Pa, najpre, krajnje je teško razumno razmatrati priču – uzećemo primer jedne skorašnje internet zvezde – da su Kinezi izvršili genocid na srpskim narodom koji je u starostavno vreme gradio Kineski zid. Još teže je razumno posmatrati teorije Jovana I. Deretića – korifeja niza pseudoistoričara, uzgred, nedavno sahranjenog u beogradskoj Aleji zaslužnih građana, i ne, ovo nije teorija zavere – o srpskom poreklu Isusa, Mojsija, Aleksandra Velikog, Kanta, Bizmarka, suštinski gotovo svih značajnijih istorijskih ličnosti. Kako ozbiljno raščlaniti teorije zavere o pedofilskoj mreži u kanalizacionom sistemu Njujorka u kom moćnici drže brojnu zatočenu decu? Da se ne priča tek o teoriji zavere da svetom vladaju reptili u ljudskom obličju od kojih je najistaknutija engleska kraljica? Ipak, i pored ovih teškoća, u svom tom ludilu ima nekog „sistema“ da parafraziramo Šekspira. Koren svake teorije zavere je sumnja. I to sumnja u strukture moći, pre svega oličene u državnoj upravi. Suštinski, što se danas nažalost često previđa, istorija razvoja naše civilizacije je ništa drugo nego istorija suprotstavljanja uvreženim načinima života i pravilima koje su postavljali trenutni vladari. Naravno, u korenu svega toga je ležala sumnja u opravdanost tih načina i pravila života. Da se uverite u to dovoljno je da pročitate spis francuskog filozofa Žozefa de Mestra „O dželatu“ koji svaku suprotstavljenost tadašnjim normama života, pod tim pre svega mislimo na monarhističko-feudalni sistem, posmatra ne samo kao teoriju zavere i potpuno neopravdanu ludost, već i kao zločin koji mora biti kažnjen. Ipak, vreme se menjalo i, na sreću, menja se i dalje. Osvojene slobode, koliko političke, ništa manje ekonomske, rodne ili seksualne, donele su i isto vreme i sumnju u državne strukture koje pokušavaju da nam te slobode oduzmu ili smanje, što svakako nije daleko od istine. Ipak, problem je, da se vratimo na početak, što se umesto zdrave sumnje i borbe protiv onih koji te slobode zaista žele da nam „otmu“ – sumnja je uvek, ma koliko to oni na položajima moći mrzeli, blagotvorna i najbolji društveni korektiv – to pretvorilo u ludosti nabrojane na početku teksta. Tako se umesto borbe za pravednije društvo, socijalnu jednakost ili slobode bori za skrivenu istoriju koju moćnici taje, protiv guštera u ljudskom obličju, 5G antena ili „gejtsova i soroša“ koji hoće da nas istrebe vakcinama. Priču o svetu u kom se to veruje donosi nam Jovan Ristić u romanu „Poplavljeni um“.
Godina je 2014. Tokom velikih poplava na jednoj Fejsbuk grupi traži se krivac za ovu pošast. On je, kako to obično biva, HAARP sistem, i to instaliran u predgrađu Beograda. U borbi protiv ovog „zla“ ujedinjuje se čudna skupina Fejsbuk revolucionara, sastavljena od propalog političara, mladog stihoklepca, grdosije koji radi kao obezbeđenje u jednoj banci i devojke koja ovaj „izlet“ shvata kao pokušaj da barem na jedan dan pobegne od porodičnih neprilika. Prateći njihov put do predgrađa Beograda, ali i susret sa HAARP-om, Jovan Ristić ispisuje ovaj roman.
Nastao iz priče „HAARP i ostale teorije zavere“ (o kojoj smo pisali na ovom mestu), roman „Poplavljeni um“ je sjajno nadograđuje, i to ne samo u fabularnom smislu, već i u psihološkoj karakterizaciji junaka. Izborom različitih socijalnih, obrazovnih, ekonomski, ali i svetonazorskih pozadina junaka, Jovan Ristić čini sjajnu stvar, jer nam na taj način prikazuje raslojenost sadašnjeg društva, i to na književno ubedljiv način. Ono što se mora zameriti je završeno poglavlje romana. Žanrovski koncipiran kao kombinacija angažovanog (u najboljem smislu te reči) i roud romana, on se u poslednjem poglavlju, gotovo iznenada i bez nekog valjanog razloga, pretvara u čudnu kombinaciju naučne fantastike i horora. Naravno, to je legitimna stvar, ali ukoliko se roman na dvesta strana ukorenjuje u realnosti i onda se naprečac, i to na završnih četrdesetak strana prebacuje u sasvim drugi žanr, pritom gubeći snagu i rasplinjujući se, to svakako predstavlja promašaj barem u ovom segmentu.
Jovan Ristić, pisac, pravnik, novinar i prevodilac, rođen je u Beogradu. Osnivač je Festivala srpske fantastike. Autor je nekoliko istoriografskih dela o filmskoj umetnosti, kao i pravnih studija. U knjizi „Godine u magli“ (Niški kulturni centar, 2010) sabrane su njegove priče i pesme.
Svesno se hvatajući u koštac sa savremenošću, njenim nimalo prijatnim političkim i socijalnim prilikama, Jovan Ristić, još dublje odlazi u društveno „srce tame“, svet zaluđenika teorijama zavere i boraca protiv „novog svetskog poretka“. Sastavljajući upečatljive portrete svojih junaka, on ne samo da predstavlja ludosti u koje oni veruju, već i prikazuje kako je došlo do verovanja u njih, ali i do kakvih posledica one mogu da dovedu. Sjajna je to analiza, još bitnije izvedena na književno vredan način. Ako izuzmemo poslednje poglavlje, Jovan Ristić je napisao roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji se, što je u našoj književnosti retka stvar, odlučno hvata sa nimalo prijatnim segmentima naše svakodnevnice, pre svega teorijama zavere, dajući nam ne samo njihov prikaz, već i potpuno nove poglede. Jedan od njih je i ovaj: „Beba nije verovala u priče kakve su pričali (…) o ciklusima kroz koje prolazi planeta, o lobiju Ala Gora i zlim Rotšildima koji hoće celu planetu da izlože ogromnim taksama kako bi se mali broj ljudi bogatio na lažnoj priči o ljudskoj krivici za klimatske promene; njoj je to ličilo na još jednu teoriju zavere, na propagandu koju šire naftni giganti, arapski šeici, republikanci, Indijci i Kinezi sa vrlo jednostavnim ciljem: da se ništa ne promeni. Da profiti od istih stvari nastave da se vrte. Kao da su resursi planeti večni.“
Naslov: Poplavljeni um
Autor: Jovan Ristić (1973-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 260
Čitaonica, mesto za dobre knjige 