Iako nam to na prvi pogled neće delovati tako, jedan od najdominantnijih književnih žanrova – uslovno ga nazovimo tako – gotovo sigurno je zatvorska književnost. Suštinski, od nastanka zatvora kao društvene ustanove on je privlačio pažnju književnika. Koliko je to pre svega posledica zatvora kao inspirativne teme, ništa manje to proizilazi iz zatvorskog iskustva kog su pisci osetili. Tako, recimo, Ovidije, jedan od najznačajnijih pesnika antičkog doba, stvara „Pesme iz progonstva“, svojevrsni začetak ovog žanra. Ovidijevo iskustvo će ponoviti Ivo Andrić stvarajući roman „Ex Ponto“. Prvi moderni roman, Servantesov „Don Kihot“, svoj nastanak dobrim delom duguje piščevom zatvorskog iskustvu. O zatvoru upečatljive književne i memoarske zapise ostavljaju Kazanova i Markiz de Sad, zatočenici čuvene venecijanske Piombe i pariske Bastilje. Zatvorsko iskustvo je Dostojevskom ne samo odredilo život, već i doprinelo stvaranju brojnih dela. Sudsku osudu zbog homoseksualnosti i boravak u zatvoru Oskar Vajld opisuje u delu „De profundis“. Sličnu sudbinu, nekoliko vekova docnije doživeće Rejnaldo Arenas. Zatvorsko iskustvo je odredilo život čuvenog Žana Ženea, a njegovo verovatno najznačajnije delo „Bogorodica od cveća“ nastalo je za vreme izdržavanja zatvorske kazne. O svom zatvorskom iskustvu pisali su i Džek London, O. Henri, Marko Polo i mnoštvo drugih pisaca. Zatvor je bio mesto u kom su prevratnici ispisivali dela koja će imati ogroman uticaj na sudbinu brojnih ljudi. Najpoznatiji primer je Hitler. On tokom boravka u zatvoru sastavlja „Moju borbu“, nebulozni spis koji će postati nacistička Biblija. Književnom radu u zatvoru se pridružuju i naši revolucionari. Gotovo su kultne priče o prevođenju „Kapitala“ u zatvoru u Sremskoj Mitrovici između dva svetska rata. Istorija mučnog dvadesetog veka donela nam je novu vrstu zatvorske književnosti, i to usled postojanja koncetracionih logora. Svedočeći o užasnim stradanjima tokom Holokausta, brojni pisci su stvorili remek-dela. Izdvojićemo samo imena Prima Levija, Imrea Kertesa, Borisa Pahora… Istinu o Gulagu doneli su nam Solženjicin i Varlam Šalomov. Zatvorsko iskustvo je na našim prostorima nenadmašni prikaz zadobilo u delima Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića. Naravno, zatvor je bio u središtu interesovanja i brojnih pisaca koji ga nisu „okusili“. Dovoljno je pomenuti „Jadnike“ Viktora Igoa i „Grofa Monte Krista“ Aleksandra Dime. Veliku zatvorsku priču je ispisao i Stiven King u noveli „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“. O zatvorskom iskustvu još jedno veliko delo donosi Žan-Pol Dilboa.
Domar Pol Hansen, glavni junak romana „Nije svima isto na ovome svetu“ nalazi se na odsluženju zatvorske kazne u Kanadi. Šta je to jedan domar zgrešio da završi na robiji? Odgovor dobijamo kroz pripovedanje junaka. Opisujući svoje odrastanje u Francuskoj, neuobičajeni brak njegovih roditelja, prelazak u Kanadu, kao i docniji rad kao domara u jednoj montrealskoj zgradi, junak ovoga romana nas polako vodi do kulminacije, ali i do priče o svom životu u zatvoru.
Ispisan pitkim, krajnje jednostavnim stilom, roman „Nije svima isto na svetu“ pre svega pleni veštinom pripovedanja autora. Dajući „priliku“ junaku da sam ispriča svoju priču, Žan-Pol Dilboa čini sjajnu stvar. Iza samo naizgled nezahtevne, gotovo uobičajene, neko bi možda rekao i mediokritetske sudbine glavnog junaka krije se ipak mnogo toga. Koliko je to pre svega ljubavna priča junakovih roditelja ((…) kakvom su pak igrom ljubavne sudbine jedan muškarac poreklom iz Skagena, istrgnut iz svog živog peska, i jedna posvećenica imućnog bioskopa uspeli 1953. da pređu 2.420 kilometara koji su ih delili i preskoče jezičku barijeru kako bi u potpunosti uživali u toj neverovatnoj podavali što su je priredili životu“), to je i priča o satiranju ljudskosti. Jedan od načina za to je i zatvorsko iskustvo: „Nemam tu vrstu mentalne slobode koja bi mi omogućila da pustim misli da slobodno lutaju. U potpunosti sam zatvoren. Zarobljen. Ovo mesto me poseduje i svakog me dana povređuje.“
Žan-Pol Dilboa, istaknuti francuski književni stvaralac i novinar, rođen je u Tuluzu. Nakon studija sociologije radi u nekoliko medija, najčešće u sportskim redakcijama. Autor je niza romana, zbirki priča i knjiga eseja koji su zadobili brojna priznanja i veliku čitanost. Za roman „Nije svima isto na ovom svetu“ dobio je Gonkurovu nagradu.
„Zatvorenost ima neprijatan miris. Zapah kiseljenja ružnih misli, isparenja prljavih ideja koja su se povlačila svuda naokolo, opori zadasi starih žaljenja… Pri povratku iz šetnji, kad se spoljašnji vazduh zaustavlja na pragu obrtnih vrata, prelaz je svaki put brutalan, a neodređena mučnina odmah se potrudi da nas podseti da živimo i dišemo u jednom trbuhu, koji nas neprestano premeće i dugo nas vari dok nas, kad za to dođe vreme, ne izbaci, i to pre da bi se sam oslobodio nego da bi nama vratio slobodu“, ispisuje Žan-Pol Dilboa. Govoreći o zatvorskom iskustvu, i to u jednoj od najrazvijenijih zemalja današnjice, on ispisuje gotovo nepromenjivu priču o izdvojenosti od ovoga sveta, iskustvu zatočenosti koje na najbestidniji način dehumanizuje ljudsko biće. Suočavajući se s njim, junak ovog romana govori svoju priču, sjajno ispisanu pripovest o „malom“ čoveku ubačenom u grotlo sveta koji satire ljudskost na najperfidnije načine. Ispisujući priču o zatvorskog iskustvu, ali i onome što mu je prethodilo, kapitalističkom svetu prepunom nepravdi, Žan-Pol Dilboa staje na stranu slabih i poraženih. Duboko je to humanistička vizija sveta, delo koje na uzbudljiv i književno vredan način progovara o nepravdama sveta u kom živimo.
Naslov: Nije svima isto na ovom svetu
Autor: Žan-Pol Dilboa (1950-)
Prevela: Tamara Valčić Bulić
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 240
Čitaonica, mesto za dobre knjige 