Jedno od najvećih, ako ne i najveće otkriće na književnoj sceni u poslednjih nekoliko godina bilo je objavljivanje romana „Idi postavi stražara“ Harper Li. Pored brojnih ljudi kojima se ovaj roman nije svideo zbog promene perspektive gledanja na stvarnost u odnosu na znatno poznatije delo Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“ – pre svega je to skidanje oreola sveca glavnom junaku – pojava ove knjige je izazvala najviše kontroverzi usled pitanja kako je ona uopšte došla do publike. Kako su pojedini tvrdili, što se na kraju ispostavilo kao potpuna neistina, roman je objavljen tako što je „iskorištena“ autorkina staračka nemoć. Sasvim sigurno će brojne reakcije izazvati i objavljivanje Selindžerovih rukopisa koji su najavili njegovi naslednici. Ako je verovati novinskim napisima, Selindžer je nakon dobrovoljnog napuštanja književnosti – i to posle neverovatnog uspeha „Lovca u životu“ – nastavio da piše, i to sve do smrti. Šta će od svega toga na kraju biti ostaje tek da se vidi, ali burne reakcije sigurno neće izostati. I tu dolazimo do naše teme, dela koja su nakon smrti autora ugledala svetlost dana. Zašto su nam ona toliko zanimljiva, nekada postajući i tema najšire javnosti? Odgovor je lak. To je mogućnost da se još jednom sretnemo sa delima pisaca koje izuzetno cenimo. Ako ostavimo na stranu književnike kolokvijalno nazvane „piscima jedne knjige“, kratki životni vek i užasni uslovi u kojima su pisci stvarali dobrim delom su doprineli da njihova dela ne ugledaju svetlost dana. Takav je, recimo, slučaj sa velikim Bulgakovom i „Majstorom i Margaritom“ koja je prvi put objavljena čak dvadeset i pet godina nakon smrti autora, i to u cenzurisanom izdanju, a potpuna verzija romana je izašla tek 1973. Možete li samo da zamislite koliko bi literatura dvadesetog veka bila siromašnija bez ovog istinskog remek-dela? Sličan primer je sa delom Džona Kenedija Tula „Zavera budala“ koje je izašlo nakon samoubistva autora, kao posthumno izdanje koje je priredila njegova majka. Identičan primer je i sa Silvijom Plat, koja je baš kao i Džon Kenedi Tul dobila Pulicerovu nagradu za posthumno objavljeno delo. Prerani odlazak pisaca nas je u brojnim slučajevima lišio velikih knjiga. Probajmo samo da zamislimo nastavak priče o Njegovanima koji je omela prerana Pekićeva smrt. Koliko je toga još mogao da nam pruži Danilo Kiš pokazuje nam njegova posthumno objavljena knjiga priča „Lauta i ožiljci“ o kojoj smo pisali na ovom mestu. O tome svedoči i knjiga „Iz prepiske“.
Podeljena u nekoliko celina, nazvanih po piščevim delima, knjiga „Iz prepiske“ nam donosi korespodenciju Danila Kiša koju je priredila Mirjana Miočinović. U prvom delu su to zvanična pisma državnim organima. Drugi deo knjige nam donosi porodična pisma – najdragocenije je pismo Kišovog oca koje će postati osnova „Peščanika“ – ali i prepiska sa brojnim prijateljima. U četvrtom delu data je prepiska sa izdavačima, prevodiocima i teoretičarima. Na samom kraju knjige data je prepiska o sporu oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“, ali i dokumentacija vezana za kandidovanje Kiša za Nobelovu nagradu.
„Iz Kišovih pisama i pisama njegovih prijatelja, saradnika i savremenika sklapa se najbolja i najpotpunija piščeva biografija. Nastajala sporadično, konkretnim povodima, ta nehotična biografija odaje utisak spontanosti i odsustva naknadne pameti, životnosti i autentičnosti. U biografijama često sve biva suviše logično i predvidljivo, iz jednog događaja sledi naredni, životni put pisca prikazuje se kao jedini mogući. U ljudskim životima je, međutim, retko kada tako“, ispisuje Gojko Božović u predgovoru knjige. I zaista, čitajući Kišova pisma mi pred sobom piščev život neulepšan kasnijim hagiografskim oblikovanjem, već u svom autentičnom obliku koji nam pruža dragocenu priliku da vidimo kako je on zapravo izgledao, ali i koliko je on uticao na brojne ljude, pre svega na one koje su istinski cenili njegovo stvaralaštvo. Jedna od njih je i Ivet Biro koja u pismu komentarišući jedno Kišovo delo možda na najbolji način karakteriše opus ovog velikog pisca: „Od njene mudrosti samo joj je tuga veća (…)“
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu odlazi na Cetinje gde će završiti gimnazijsko školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš piše polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
„Odlične kritike i mali odziv čitalaca. Verovatno je greška u samim knjigama, u meni, s jedne strane. S druge strane, publika ne boli takve knjige kao što su moje, one su ‘teške’, one govore o ozbiljnim stvarima, u njima nema bračnog trougla, seksa, i ‘na kraju su se uzeli’ itd. Publika hoće da se zabavlja, da zaboravi, a ja je podsećam i maltretiram“, ispisuje Danilo Kiš u jednom pismu govoreći o recepciji svojih dela. Svojevrsna otvorenost, nekada i bespoštednost prema samome sebi i svom delu, jedna je od najbitnijih karakteristika ovih pisama. Ona nam u isto vreme otvaraju svojevrsna skrivena vrata, tako da možemo da vidimo kako je izgledao proces nastanka brojnih Kišovih dela. Tu je i dragoceno podsećanje na jednu od najvećih svinjarija jugoslovenske književne scene, aferu nakon objavljivanja „Grobnice za Borisa Davidoviča“, koja je sigurno doprinela Kišovoj preranoj smrti. Na samom kraju knjige nalazi se i dragoceni zapisi o delima koje je Danilo Kiš planirao da napiše. Zahvaljujući predanom radu Mirjane Miočinović pred nama se nakon tri decenije od Kišove smrti prvi put pojavljuju njegova pisma, pravi dar za sve poštovaoce njegovog književnog dela. Pored novog pogleda na Kišov život, ona je i pravi brevijar Kišovih razmišljanja o književnosti, baš kakvo je i: „Ako je ‘angažman’ gledanje istini u oči, otvaranje očiju, hrabrost da se gleda otvorenih očiju na svet, i da se prizna poraz svih iluzija, onda je ona ‘angažovana’. Literatura nije opijum za narod. (…) Jednačina se može, dakle, postaviti i ovako: ako jedna knjiga ukazuje na repeticiju, na identičnost zla, onda ona ukazuje na repeticiju i identičnost zla. Šta iz toga može, ako može, čitalac da izvuče? OPREZ I SUMNJU. Intelektualni oprez i intelektualnu sumnju. Dakle, to je takođe nekakav angažman. Kad iz jedne knjige zari opomena: ne budi ovca!“
Naslov: Iz prepiske
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Priredila: Mirjana Miočinović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2021
Strana: 632
Pročitajte i prikaze Kišovih dela „Lauta i ožiljci“ i „Goli život“
Čitaonica, mesto za dobre knjige 