Vesna Kapor – Nebo, tako duboko

Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje ’bogi’. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona!“, čuvene su rečenice koje Dostojevski ispisuje u „Braći Karamazovima“. Možda je ovo i najbolji način da se započne priča o stradanju nevinih, posebno dece, temi koja već vekovima privlači pažnju brojnih mislilaca, neretko i umetnika, toliko da je postala predmet potpuno zasebne filozofske i teološke grane teodiceje, čiji je začetnik Lajbnic, filozof poznat po tvrdnji da je ovaj „svet najbolji svet od svih mogućih svetova“. Kako, ipak, pomiriti te direktno suprotstavljane kategorije – najbolji svet u kom stradaju nevini – postaje zadatak mnogih. Ovo je još teže za religiozne ljude, ali tu, svakako, postoje izuzeci. U dualističkim religijama svet je poprište borbe i zla, otuda i čuvena manihejska podela, pa se stradanje nevinih može pripisati „mračnoj sili“. Slična stvar je i sa starozavetnim bogom koji je daleko od pojma dobrote, kako se ona docnije shvata. Starozavetni bog je surov, osvetoljubiv, ne libi se da naredi masovne pokolje nevinih, tako, recimo, po povratku Jevreja u obećanu zemlju naređuje pokolj muškaraca, žena, dece, čak i životinja. O stradanju nevinih starozavetne knjige daju i lakonsko rešenje: „Oci njihovi jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi“. Ova monstruoznost je postala gotovo opšte mesto, pa i danas nemali broj ljudi, pogotovo na ovim prostorima, veruje u nekakva porodična prokletstva u kojima potomci „okajavaju“ grehe svojih predaka. Problem već nastupa u hrišćanstvu, pogotovo što je određenje hrišćanskog boga kao dobrog nespojivo sa stradanjem nevinih. Neko rešenje je biblijska skaska o praroditeljskom grehu koji svi ljudi ispaštaju, ali i sloboda volje koju bog daje ljudima, pa bog, iako beskrajno dobar, tu slobodu ne uskraćuje čak i ako ljudi zlo čine. I tu se vraćamo na početak priče, na pitanje pred kojim je poklekao junak Dostojevskog. Ako se nekako može opravdati stradanje odraslih, kako prihvatiti stradanje i patnju dece? Odgovori su raznoliki, ali nikada potpuni i pred njim su poklekli čak i duboko religiozni ljudi, kakav je sigurno bio Dostojevski. Tim pitanjem se bavi i literatura. Izdvojićemo samo nekoliko amblematičnih primera. Mađarski nobelovac Imre Kertes stradanje nevinih u Holokaustu smatra za svojevrsni kraj sveta, govoreći u romanu „Kadiš za nerođeno dete“ da je stvaranje dece u svetu posle Aušvica zločin ravan Aušvicu. Užasavajuću sliku stradanja dece tokom Drugog svetskog rata daje nobelovka Svetlana Aleksejevič u knjizi „Poslednji svedoci“. Sa tim užasom suočava se i Nik Kejv na svoja poslednja dva albuma, pokušavajući da pronađe bilo kakav smisao nakon tragične smrti sina. Tim nimalo prijatnim pitanjem bavi se i Vesna Kapor u romanu „Nebo, tako duboko“.

Tara, junakinja romana „Nebo, tako duboko“, umire ne napunivši ni dvadeset godina. Priča o njoj, njenoj bolesti, smrti, ali i suočenju sa ovom tragedijom daje se iz tri ugla – majčinog, očevog i naratorke iz trećeg lica koja zakriljuje pripovest.

„Ali, reči su male, reči su krhke. I tu gde je dijafragma, neprestano treperi neko klupko, u čvorovima sećanja, i šire se talasi vreline, od kojih naviru suze. Čovek nikad ne zna koliko može voleti“, piše Vesna Kapor. Suočenje sa smrću devojčice, nezamislivom tragedijom koja svet nemilosrdno menja u ovom romanu data je kroz lirsko pripovedanje, najpribližnije stvaralaštvu Miloša Crnjanskog. Vesna Kapor se ne bavi racionalnim seciranjem smrti (kako to, recimo, čini Handke u „Nesreći bez želja“), ne pokušava da odgonetne kako je do te smrti uopšte moglo da dođe, da se vratimo na početak teksta, ona govori o smrti kao svedok užasu, neko ko predstavlja tu tragediju kroz lirsku tugovanku, pokušaj da se silni emotivni jed izbaci iz sebe ne bi li on zadobio bilo kakav smisao.

Vesna Kapor je rođena u Nevesinju. Nakon završenih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Objavila je do sada roman „Tri samoće“ i zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“, „Venac za oca“ i „Kao što i vama želim“. Za svoje stvaralaštvo je dobila niz domaćih priznanja, među kojima je i nagrada „Meša Selimović“ za roman „Nebo, tako duboko“, a dela su joj prevedena na nekoliko jezika.

„Grad bruji u svojoj monotoniji. Grad vrišti od mračnih misli, od teških koraka; kao gubavac, sav od naših rana, od našeg krkljanja; zaudara na znoj; škripi od razularenih motora, besnih kočenja; drhti od straha, i raste, neumoljivo raste. U svom raspadanju“, ispisuje Vesna Kapor predstavljajući svet posle smrti junakinje Tare. Užas praznine, da iskoristimo nekadašnji prevod naslova čuvene Handkeove knjige „Nesreća bez želja“, ono je sa čim moraju da se suoče roditelji umrle devojčice. Klizeći neprestano između sećanja na junakinju, njenu detinju nevinost, ali i sve što je još ona mogla doživeti, Vesna Kapor tka pripovest o (ne)mogućstvu prihvatanja smrti nevinih i silnoj praznini koja ostaje nakon takve smrti. Utehe nema, sem možda u sećanjima na prošlost, a pokušaj da se razumno prihvati užas ovakve tragedije nemoguć je, baš kao što je i nemoguća sama tragedija. Ostaje samo bol i pokušaj da se ispiše priča o tom bolu, u čemu Vesna Kapor uspeva u ovom romanu: „Vidim te, u sunčanom trenu, u učionici, kako obuhvataš prostor, i prisutne, opijaš ih i ovijaš, rečima: Nemam više vremena, a nemate ga ni vi. Potom se, lagano, okrećeš prema prozoru, zagledana u beskraj, u plavet izvan zidova, i kažeš: A, nebo je tako duboko.“

Naslov: Nebo, tako duboko
Autor: Vesna Kapor (1965-)
Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 2021
Strana: 98

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s