Koliko je nostalgija kompleksna, neretko i potpuno varljiva stvar, najbolje će nam pokazati sećanje na prohujale autokratske i diktatorske režime. Tako, recimo, u nedavnoj anketi preko 50 posto Rusa gleda pozitivno na Staljinovu ličnost. On se, pre svega, posmatra kao pobednik u Drugom svetskom svetu i vođa koji je uspeo da održi veliku imperiju. Čak i kada se pomenu ogromni zločini koji su počinjeni u njegovo vreme, pre svega je to Gulag, ali i užasno siromaštvo, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar. Koliko je to pre svega posledica državne propagande u kojoj se Staljin veliča, to delom proizilazi iz nekakve fascinacije velikim vođama. Čak se i docnije godine Sovjetskog Saveza pozitivno percipiraju. Identična stvar je i, recimo, sa Rumunijom. 48 posto današnjih Rumuna posmatra Nikolaja Čaušeskog kao pozitivnu istorijsku ličnost, a njegovo vreme, iako obeleženo užasnim životom, znatno boljim u odnosu na današnjicu. Isto važi i za prostor nekadašnje Istočne Nemačke, doduše, to je u manjem procentu. U čemu je stvar? Pre svega je sećanje na nekakvu vrstu sigurnosti koja je bila prisutna u prošlosti, za razliku od nesigurnosti kojom je obeležen današnji život. Iako je život bio znatno siromašniji, posao je bio siguran, kakva-takva primanja su bila obezbeđena, a stambeno pitanje se drugačije rešavalo. Što se tiče obračuna sa političkim neistomišljenicima, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar, nešto što se dešava drugima, neretko i kao ono što su „pobunjenici“ zaslužili. Ideal malograđanskog života u kom je konformizam ustoličen kao najveća vrednost, ali i infantilno posmatranje sveta u kom se ocu nacije ustupa pravo potpunog upravljanja najviše doprinose tome. Računajte tu i svojevrsni izbor između slobode i sigurnosti u kom će većina pre odabrati sigurnost, ma kakva ona bila, nego slobodu koja po svojoj suštini predstavlja neizvesnost. Sjajno je to izrazio Dostojevski u pismu svom bratu: „Moj jedini cilj je da budem slobodan. Sve sam žrtvovao tome. Ali često, vrlo često, razmišljam o tome šta će mi sloboda omogućiti… Šta ću činiti sam, usred nepoznate gomile?“ Iz baš te žudnje sa nekadašnjom sigurnošću najvećim delom proizilazi nostalgija za prošlošću, pogotovo u zemljama u kojima ta prošlost i nije zapravo bila toliko svetla. Kako je ona zaista izgleda sjajno nam pokazuju priče Jozefa Škvoreckog.
Podeljena u dva dela, zbirka priča „Gorak svet“ nam predstavlja život Čehoslovačke pre i posle Drugog svetskog rata. Tako se u prvom delu Škvorecki fokusira na intimne priče običnih ljudi, njihove predratne živote, ali i silne nesreće koje su došle nakon izbijanja rata. Posebno su potresne priče o Jevrejima i njihovom stradanju tokom Holokausta. U drugom delu knjige je nova stvarnost pred nama. Borba za golo preživljavanje u prvim godinama staljinističkog komunizma sjedinjena je ništa manjom borbom za slobodom.
„Pošto je slika samo obuhvat trenutka, nema u njoj ni prošlosti, ni budućnosti. Zato može da bude lepa“, ispisuje Škvorecki u jednoj od priča u ovoj zbirci. Upravo te slike, ispisane sjajnim stilom – polazeći od detinje začuđenosti u prvom delu knjige spram sveta koji se ne razume u potpunosti, ali sveta koji itekako menja sudbinu, pa sve do drugog dela knjige u kom je detinja zbunjenost smenjena zalaskom u svet u kom se nekako mora snaći – najveća su vrednost ovih priča. Ispisane čudesnom mešavinom realističkog uvida u stvarnost i lakrdijskog, gotovo švejkovskog pogleda na svet, priče iz ove zbirke uspevaju da zadrže vedrinu čak i u opisivanju najvećih tragedija. Da sve to osetimo i na srpskom jeziku pobrinuli su se Svetozar i Aleksandar Ilić kroz izvrstan prevod knjige.
Jozef Škvorecki, jedan od najistaknutijih čeških pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Nahod. U toku gimnazijskog školovanja je regrutovan i na frontu će provesti više od godinu dana. Nakon rata radi kao redaktor u nekoliko čehoslovačkih listova. Posle objavljivanja romana „Kukavice“ zadobija veliku slavu, ali mu ovaj roman donosi i velike neprilike sa tadašnjim režimom. Nekoliko knjiga mu je bilo cenzurisano, a par njih su i zabranjene. Zbog toga emigrira u Kanadu 1968. u kojoj će živeti do smrti. Pored bogatog pripovedačkog i romanesknog i pripovedačkog dela, Škvorecki je ostao i upamćen kao izdavač brojnih dela pisaca disidenata iz Istočne Evrope.
„Takav je već ovaj svet, hteo sam da joj kažem. Izgrađen je na ravnodušnosti. Dira nas možda samo literatura. Glupavo, štampano, sentimentalno pripovedanje može da nam natera suze na oči. Ali stvarnost, ono što se događa oko nas, sada i ovde, to nas nikada neće dirnuti“, govori jedan od junaka Jozefa Škvoreckog. Gorčina tog sveta, silne nedaće proizašle iz ratnog ludila, ali i posleratne diktature u Čehoslovačkoj, zadobijaju sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Pred nama je slika vremena za kojom ne samo ne da treba da se žali, već i vreme koji nikako ne sme da se ponovi. Pišući priče o njemu Škvorecki pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i duboku ljubav prema ljudima, pogotovo prema onima koji pate ili stradaju, baš kako to sam pisac u jednoj priči ispisuje: „Uvek je imao taj tihi glas, taj glas koji čujem do danas, dok su oni snažni, zdravi vojnički glasovi odavno nestali u prezrenju vremena.“
Naslov: Gorak svet
Autor: Jozef Škvorecki (1924-2012)
Preveli: Svetozar Ilić i Aleksandar Ilić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 295
Čitaonica, mesto za dobre knjige 