„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima“, ispisuje Danilo Kiš u jednom svom eseju. Upravo će u njima Danilo Kiš stati u odbranu autobiografskih dela, pogotovo u trenutku kada je književnu scenu – a govorimo vremenu od pre četiri i više decenija – zapljusnuo niz autobiografskih romana. Situacija je u međuvremenu doživela ne samo nepromenjena, naprotiv, čini se da je postala višestruko gora. Da ne bude zabune, ovde ne govorimo o autofikciji, kako je u skorije vreme žanrovski određen dobar deo književnih dela, pre svega nakon pojave Karla Uvea Knausgora i njegove „Moje borbe“. Ovde je više reč o moru romanesknih, manjim delo i kratkoproznih dela koje svoje postojanje zasnivaju isključivo na biografskim motivima života autora. Naravno, to je legitimno, ali problematično je, nazovimo to uslovno, uverenje da će nečija sudbina, ma koliko u svojoj biti bila zanimljiva ili se barem autoru činila da je zanimljiva, doneti romaneskni potencijal. I tu se vraćamo na početak, na Kišov citat. Redukcionizam koji izvire iz ovakvog shvatanja literature donosi suženi pogled, suštinski irelevantan za svakoga osim za autora tog dela. Razume se, tu je, kako Kiš navodi, milost uobličenja koja i od naizgled potpuno obične sudbine može da napravi literarno remek-delo. Nema boljeg primera za to od već pomenute „Moje borbe“ Karla Uvea Knausgora. Ako bi se isključivo gledala fabula ovog dela, to bi bila krajnje dosadna priča o sredovečnom umetniku i „mukama“ uređenog skandinavskog društva, nešto potpuno irelevantno, pogotovo za ove prostore u kojima te „muke“ deluju smešno. Ipak, Knausgorov literarni genij uspeva da od te „nezanimljive“ priče napravi knjigu koja izaziva istinsko divljenje. Problem već nastupa sa onima koji taj talenat nemaju, ali tu postoje rešenje, ono koje Kiš „predlaže“ u svojim esejima govoreći o „rehabilitaciji“ autobiografije. Biografija, pogotovo autobiografija, lišena želje za romanesknim potencijom koliko i mišljenja da pojedinačna sudbina može da predstavlja umetnost sama po sebi, ali i ambicije da će ta sudbina izazvati promenu sveta, ponekad predstavlja mnogo snažniju stvar. Pogotovo onda kada je ispisana vrsnim jezikom kakav je slučaj sa autobiografijom Agote Krištof.
Predstavljajući svoj život, Agota Krištof se vraća u dane najranijeg detinjstva opisujući kako je ono izgledalo. Detinje upoznavanje sa svetom, pogotovo sa knjigama koje će joj promeniti život, smenjuje užasni životni ponor posle očevog hapšenja u staljinističkoj Mađarskoj. Opisujući docnije godine, prinudni boravak u školskom internatu za siromašne, ali i užasne prilike koje su je nagnale na beg, Agota Krištof nas vodi ka kulminaciji – životu u emigraciji.
Nastali po porudžbini jednog švajcarskog lista, delovi ove knjige kasnije su spojeni i pretvoreni u jedinstveno delo. Zadržavajući prepoznatljiv stil, fokusiran na događaj, bez prevelikog opisivanja i gotovo bez ikakve emotivne angažovanosti, Agota Kristof nas lagano uvodi u priču, od detinje lagodnosti do pripovesti o porazu života u nevoljnoj emigraciji: „I tu počinje pustinja. Društvena i kulturna pustinja. Nakon ushićenja posle revolucije i bekstva slede tišina, praznina, nostalgija za danima u kojima smo imali utisak da nečemu važnom doprinosimo, možda i nečem istorijskom, nostalgija za našom zemljom, za porodicom i prijateljima. Očekivali smo da će se nešto desiti kada stignemo ovde. Nismo znali šta da očekujemo, ali sigurno nismo ove sumorne radne dane, ove tihe večeri, taj skamenjeni život, bez promene, bez iznenađenja, bez nade. Materijalno, živimo malo bolje nego ranije. Imamo dve sobe umesto jedne. Imamo dovoljno hrane i uglja. Ali u poređenju s onim što smo izgubili, ovo je skupo plaćeno.“
Agota Krištof je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“ (Dereta, 2018). Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden i njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnica je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine.
„Želja za pisanjem će doći kasnije, kad se nit detinjstva bude prekinula, kad dođu teški dani, kad stignu godine za koje ću reći: ‘Nisu mi drage’“, ispisuje Agota Krištof u ovoj knjizi, tražeći trenutak u kom je pisanje postalo ne samo njena životna preokupacija, već i način da se život nekako odživi. Suštinski, ako bismo gledali sadržaj ove knjige, ona je priča o pisanju, ali i o čitanju, ponajviše o prelazu iz jednog u drugi jezik, i to krajnje nevoljno. Napisana bez velikih ambicija, gotovo kao biografska građa – kako navodi Bojan Savić Ostojić u pogovoru knjige koju je, uzgred, sjajno preveo – ova knjiga pre svega pleni nedostatkom „ambicioznosti“. Agota Krištof ispisuje svoju životnu priču, bremenitu nimalo prijatnim događajima, ne misleći da će ona promeniti svet, kako često pisci biografskih štiva misle. Fokusirana na priču, na stvarnost koja je okružuje, gotovo telegrafski ona nam predstavlja svoj život, stvarajući u isto vreme – verovatno i ne znajući za to – sjajnu autobiografiju, delo koje nam veličanstveno predstavlja sudbinu ne samo jedne osobe, već i cele jedne generacije koja je pod teretom političkog ludila morala da pobegne iz svoje zemlje, ali i pisaca kojima je takva sudbina posebno teška: „Kakav bi mi bio život da nisam napustila svoju zemlju? Teži, siromašniji, sigurno, ali takođe društveniji, ne toliko rastrzan, možda i srećan. Ali sigurna sam u to da bih, gde god da sam se našla, pisala, na bilo kom jeziku.“
Naslov: Nepismena
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Preveo: Bojan Savić Ostojić
Izdavač: Nojzac, Novi Sad, 2022
Strana: 60
Čitaonica, mesto za dobre knjige 