Johanes Anjuru – Udaviće se u suzama svojih majki

„Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ratovi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti. Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, nepo­zna­van­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa“, ispisuje Pekić u „Pismima iz tuđine“. Da to nije daleko od istine, pokazaće nam samo nekoliko brojki. Španski grip, najsmrtonosnija zarazna bolest u savremenoj istoriji, odneo je, po procenama, oko pedeset miliona ljudi. Broj žrtava Drugog svetskog rata, takođe po procenama, iznosi oko sedamdeset miliona. Još slikovitije je poređenje druge dve brojke. Do danas je od posledica koronavirusa preminulo oko šest miliona ljudi, otprilike koliko je i Jevreja umoreno tokom Holokausta. Suštinski, ljudski fanatizam je tokom istorije naše civilizacije odneo više žrtava ili je u istoj ravni sa zaraznim bolestima. Naravno, razlika je ogromna. Pojava zaraznih bolesti je posledica prirodnih procesa, dok fanatizam dolazi kao posledica ljudske ludosti, dobrim delom i gluposti. Uostalom, tako se i on, barem kod većine ljudi, i shvata. Mada to možda i nije u potpunosti tačno. Vratićemo se opet Pekićevim „Pismima iz tuđine“: „(…) vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne“. Identičan primer je i sa fanatizmom. Dok se fanatizam druge strane shvata kao potpuna ludost i monstruoznost, naš postaje vrlina. Primera radi, a primera je mnogo, navešćemo samo jedan. Nacisti 1943. godine u Poljskoj otkrivaju masovne grobnice u Katinskoj šumi, mesto na kom je sovjetska tajna služba NKVD krajem 1940. pobila oko dvadeset hiljada poljskih oficira, intelektualaca i mnoštva drugih ljudi koji su se protivili sovjetskoj okupaciji Poljske. Otkriće masovnih grobnica je iskorišteno od strane nacističke propagande i predstavljeno kao divljaštvo protiv kog se zapravo Treći Rajh bori. U isto vreme, na istoj teritoriji, baš taj Treći Rajh koji se bori protiv sovjetskog divljaštva sprovodi identičnu stvar, istrebljujući Jevreje, Rome, Slovene i političke protivnike u koncetracionim logorima. Naravno, ovo je samo jedan primer, mada je možda bolje reći matrica ponašanja koja se u beskonačnost nastavlja, pogotovo u današnjici u kojoj smo osuđeni na fanatizme koji nas saleću sa svih strana. Sjajno o tome piše Johanes Anjuru u romanu „Udaviće se u suzama svojih majki“.

Mlada devojka, glavna junakinja ovog romana, članica je terorističke grupe odane Islamskoj državi. Zajedno sa dvojicom muškaraca, ona vrši teroristički napad u jednoj knjižari, sveteći se karikaturisti koji u njoj promoviše „bogohulne“ stripove. Ali nešto polazi po zlu. Napad je propao, devojka je pritvorena, i to u psihijatrijskoj ustanovi. Da sve bude još čudnije, ona tvrdi da dolazi iz budućnosti, još tačnije: buduće Švedske u kojoj država progoni muslimane smeštajući ih u koncetracione logore.

Vešto koristeći dobro poznate distopijske motive iz književnih dela (koliko su to sasvim sigurno Orvel, Haksli, Margaret Atvud i Kurt Vonegat, pogotovo njegovo delo „Klanica 5“), Johanes Anjuru ih sjajno nadograđuje preplićući ih sa nimalo prijatnom slikom današnjice. Izuzetno predstavljajući unutrašnji svet svojih junaka i tražeći koren silnih nezadovoljstva koji su ih odveli na stranputicu fanatizma, autor nas malo po uvodi u društvenu i političku ludnicu savremenog sveta. A u toj ludnici koren svih muka, kao po običaju, predstavlja pitanje pripadnosti i identiteta sa kojim junakinja ovog romana mora da se suoči: „Šveđanin si ako Šveđani misle da si Šveđanin, to smo naučili na časovima o vrednosti. Ja nisam Šveđanka zato što sam muslimanka, i tako to. Ali ko je zapravo pravi Šveđanin, onaj koji je odlučio da su drugi Šveđani?“

Johanes Anjuru, jedan od najistaknutijih savremenih švedskih književnika današnjice, rođen je u mešovitom braku. Nakon studija se posvećuje književnom radu. Objavio je nekoliko zbirki pesma i romana koji su dobili velike pohvale kritike. Za roman „Udaviće se u suzama svojih majki“ dobio je nagradu „Avgust“, najznačajnije švedsko književno priznanje.

„Rat oko toga šta je rat, a šta mir“, ispisuje Anjuru u ovom romanu najsažetije moguće karakterišući ludnicu sveta u kojoj živimo. Bespoštedno opisujući islamski fanatizam, pogotovo njegovu ekspanziju nakon nastanka čudovišne Islamske države, on u ovom romanu traga odakle on izvire, i to govoreći o stanovnicima Evrope koji su mu se priključili. U isto vreme, on isto tako bespoštedno opisuje fanatizam druge strane, podjednako opasan i užasan (setimo se samo Brejvika), pogotovo ukoliko bi on zavladao, donoseći ništa bolji svet. Na uzbudljiv i književno vredan način, suprotstavljajući dva fanatizma jedan drugom, Anjuru zapravo pokazuje da su razlike među njima samo kozmetičke. Koren im je isti, baš kao i način manifestovanja, ali i posledice. Pre svega je to uništenje ljudi koje obuzme (tome i znakovit naslov dela), ali i mnoštva drugih ljudi koji ih okružuju. Sjajno to Anjuri u ovom izuzetnom romanu iskazuje: „Više ne postoji niko ko bi mogao tvrditi da ga poznaje, da zna ko je. On ne pripada nikom. On je niko. Čudovište.“

Naslov: Udaviće se u suzama svojih majki
Autor: Johanes Anjuru (1979-)
Prevela: Milena Podolšak
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 253