Promišljajući o svom romanesknom opusu, pogotovo „Imenu ruže“, Umberto Eko je napisao: „Posle izvesnog vremena rekao sam sebi da bih, pošto je srednji vek u mojoj uobrazilji deo svakodnevnice, mirne duše mogao da napišem roman čija se radnja zbiva neposredno u srednjem veku. Kao što sam u nekim intervjuima pominjao, sadašnjicu poznajem samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku imam neposredna saznanja.“ Naravno, ovo je bila Ekova ironija, način da se nekako dâ odgovor na pitanje šta ga je to privuklo pisanju o prošlosti. Ako su to u Ekovom slučaju „neposredna saznanja“, kod drugih pisaca je to svojevrsni eskapizam, pokušaj da se ne tako prijatna svakodnevnica zameni nekom boljom. Razume se, dobrim delom je to i čuvanje od žalaca sadašnjosti, što ćemo najbolje videti u slučaju Meše Selimovića. Užasnu poratnu nepravdu i ubistvo brata, Selimović je transponovao u prošlost i stvorio „Derviša i smrt“. Neki teoretičari – najpre Mihiz – istu stvar govore i za Andrića koji je užase Golog otoka pretočio u „Prokletu avliju“, ali to je ipak samo nagađanje. Naravno, pisanje o prošlosti je legitimno, pogotovo kada je uspešno, ali nas ipak zanima jedno sasvim drugo pitanje. Zašto je pisanje o sadašnjosti toliko retko? Odmah da se ogradimo, ovde ne mislimo na more dela koja za svoju polaznu tačku uzimaju živote autora, već na romane koje pokušavaju da daju prikaz ne samo intimnog života jednog čoveka, već i vremena koje ga okružuje. Odgovor smo već dali, to je najvećim delom strah od mogućih reperkusija, pogotovo u društvima koje svaku kritiku dočekaju kao direktni napad. Ne treba izgubiti iz vida ni nedostatak vremenskog otklona koji ovu stvar čini još težom. Ipak, brojni autori su u istoriji naše književnosti stvarali velika dela koja su pokušavala da se uhvate u koštac sa nimalo prijatnom svakodnevicom. Krenućemo od Andrića i Crnjanskog koji su svoja ratna iskustva ispisali u „Ex Pontu“ i „Dnevniku o Čarnojeviću“. Isto čini i Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Posleratnu stvarnost Branko Ćopić nenadmašno duhovito predstavlja u „Osmoj ofanzivi“. Ludilo devedesetih je gotovo sigurno najbolje prikazano u romanu „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića. Naravno, ovo je samo mali i nepotpuni izbor dela koja opisuju duh vremena u kom se živi. Njihovim putem polazi Jovana Dišić stvarajući roman „Vakuum“.
Glavna junakinja „Vakuuma“ nalazi se na svojevrsnoj prekretnici. Ne previše zadovoljna poslom profesorke srpskog jezika u požarevačkoj gimnaziji i svojim brakom, ona dobija čudnu ponudu lokalnog moćnika da napiše knjigu koju će joj on ispripovedati, što postaje početak promena u junakinjinom životu. Malo po malo, ona polako pronalazi izlaz iz svojevrsnog vakuuma (tome i amblematični naziv dela) u koji joj se život pretvorio, i to preko umetnosti koja joj donosi izbavljenje.
Vešto gradeći kompoziciju romana, Jovana Dišić nam u ovom romanu predstavlja junakinjin život u različitim periodima. Uslovno govoreći, ovo delo bi se žanrovski moglo i odrediti kao svojevrsni bildungsroman. Na tom putu „odrastanja“, junakinja romana mora da se suoči sa sopstvenim lošim izborima, najčešće učinjenim po inerciji, ali i nimalo prijatnim društvenim okolnostima. Jedna od njih je i položaj nove generacije koja mora da se izbori za svoje mesto: „Zazvučalo mi je besmisleno to što je rekao, jer sam toliko puta čula prekore kako mi mladi uvek tražimo krivca i ne vidimo problem u sebi, kako smo razmaženi, nezahvalni, lenji. I tačno je: kritikujemo, upiremo prstom, preziremo jugonostalgičare i njihov narativ ’kako smo lepo živeli (pa sada vi morate da ispaštate)’, ali paradoksalno, osećamo i krivicu i odgovornost. Mi pripadamo onim generacijama koje su detinjstvo provele u devedesetim, a ranu mladost u onom prividnom društvenom, ekonomskom i političkom preporodu. Mi smo većinom izbegli strahote rata, ali dobro znamo njegove posledice. Mi smo jedva čekali da možemo da glasamo, a sada ne znamo za koga.“
Jovana Dišić je rođena u Požarevcu. Završila je studije srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivala je naučne radove, kratku prozu i poeziju u periodici i antologijama. Radi u biblioteci u Kučevu, gde uređuje književni program „Bibliosalon“.
„(…) jedina šteta koju su mi napravili jeste što su me ubedili u to da mogu lako da postignem sve što želim“, govori glavna junakinja ovog romana. Iskustvo pređašnjih generacija, pogotovo grešaka koje su ostavljene kao svojevrsni amanet, u ovom romanu sukobljava se sa svetom novih generacija nemoćnih da promene ta iskustva ali i isto tako nespremnih da ih prihvate. Tu koliziju Jovana Dišić nenadmašno predstavlja, oslikavajući svet koji okružuje junakinju kroz sjajnu kombinaciju istančane emotivnosti i krajnje duhovitih epizoda, posebno vidljivih u predstavljanju današnje književne scene. Put kroz taj svet gotovo od početka je osujećen (sjajno to autorka opisuje: „Ali šta ako nemaš plan, već si deo tuđeg plana? U šahu to znači da si gubitnik. I u životu je najčešće tako. U umetnosti je to nedopustivo.“), ali i ostvariv, što nam pokazuje ovaj roman. Sjajno balansirajući između hrabro ispisane priče o današnjem svetu, sa svim njegovim manama i vrlinama, ali i odlične slike unutrašnjih previranja glavne junakinje, Jovana Dišić sastavlja izuzetan roman u čijem se čitanju istinski uživa.
Naslov: Vakum
Autor: Jovana Dišić (1987-)
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2022
Strana: 208
Čitaonica, mesto za dobre knjige 