Čuvena Hegelova maksima o istoriji koja se drugi ponavlja kao farsa svoj najbolji izraz je zadobila u današnjici, pogotovo na našim prostorima. Povratak kapitalizma, zajedno sa ubilačkim nacionalizmom, tokom devedesetih godina, ali i njegovo metastaziranje u današnjici, u kojoj se on pretvorio u čudovišnu mešavinu dikensovske osornosti kapitalista i orvelijanske kontrole nad stanovništvom, koji je možda najbolje okarakterisala Šušana Zubof kao nadzorni kapitalizam, doneo je i ništa manje čudovišnu reinterpretaciju prošlosti, sada već notorno retuširanje pogleda na pređašnje događaje i ličnosti. Pored „ispravljanja“ pogleda na, najdelikatnije rečeno, kontroverzne ličnosti, najvećim delom kolaboracioniste, istorijsko sećanje je doživelo svojersni salto mortale, opet po čuvenim stihovima Ivana Gundulića: „Tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.“ Naravno, ova istorijska regresija, nazovimo je tako, nije stvar samo naših prostora. Dovoljno je pogledati stanje današnjeg sveta. Klasični rat, sa svim njegovim posledicama, vratio se na velika vrata na evropski kontinent napadom Rusije na Ukrajinu. Borba za ljudska prava doživljava teške poraze, najvećim delom u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je višedecenijsko pravo žena da upravljaju sopstvenim telima ukinuto. O skorom izručenju Džulijana Asanža, gde ga sigurno čeka višedecenijska robija zbog obelodanjivanja silnih svinjarija koje su počinile američke državne strukture, gotovo da ne treba trošiti reči. Ipak, otpora svemu ovome – ako ne računamo ne tako brojne proteste i medijska i internet lamentiranja bez nekog većeg rezultata, u šta uključujemo i ovo – gotovo da nema. Kako se čini, ljudi su, ili barem većina ljudi, zaboravila šta uopšte znači otpor. Koliko je tome doprineo konformizam najvećeg dela populacije, neretko i nemogućnost da se usled preopterećenosti svakodnevnim materijalnim brigama razmišlja o bilo kakvoj promeni, dobrim delom to proizilazi i iz pogleda na prošlost. Veliki preokreti iz prošlosti, pre svega socijalne revolucije, u današnjici su predstavljeni kao divljaštvo ludaka, gotovo zločinačko orgijanje duševnih bolesnika i psihopata. Tako su, recimo, u današnjoj Srbiji, svetli likovi postale bitange kao što je Vlada Ilić, predratni gradonačelnik Beograda i fabrikant, čovek koji je zapošljao dvanaestogodišnju decu u svojim fabrikama, izrabljujući ih neretko do smrti, a „zločinci“ su postali ljudi koji su borili protiv ovakvih bolesnika. S druge strane je to delom i posledica nemogućstva nekadašnje pobedničke strane da prizna devijacije u svojim redovima, tvrdoglavo opstajanje u misli da je sve bilo savršeno, pa se gnusobe, kakav je, recimo, bio Goli otok, namerno prećutkuju, minimizuju ili, što je najgore, predstavljaju kao istorijska nužnost. Da pogled na istoriju ipak ne mora da bude takav, sjajno nam pokazuje Lidi Salver.
Predstavljući život za vreme Španskog građanskog rata, Lidi Salver nam daje dva pogleda na ovo vreme. S jedne strane je mlada seljanka Monsi koja mora da pronađe svoj put u turbulentnom vremenu, još težem za nju jer je ujedinjen sa mnoštvom ličnih nedaća, a na drugoj strani nalazi se francuski pisac Žorž Bernanos suočen sa bestijalnošću gotovo svih strana. Sukobljavajući ova dva pogleda, ali i međusobno ih dopunjujući, Lidi Salver stvara ovaj roman.
Ispisan blistavim stilom, sa mnoštvom originalnih kompozicionih rešenja, roman „Bez plakanja“ nenadmašno predstavlja duh jednog krajnje kompleksnog vremena, ali i unutrašnja preživljavanja junaka. Kao da joj to nije dovoljno, Lidi Salver odlazi još dalje, stvarajući specifičan jezik glavne junakinje Monsi, svojevrsni špansko-francuski, blistav u predstavljanju emigrantskog iskustva. Te zadivljujuće jezičke bravure podjednako zadivljujuće je uspela da prenese na naš jezik Melita Logo-Milutinović, stvarajući prevod koji izaziva istinsko divljenje.
Lidi Salver je rođena u francuskom gradiću Otenvil, u porodici emigranata koji su nakon građanskog rata pobegli iz Španije. Pohađala je studije književnosti, ali je na kraju završila medicinu, specijalizujući se za psihijatriju. Debitovala je kao književnica početkom sedamdesetih, a slavu joj donosi roman „U društvu duhova“. Za svoje stvaraštvo je zadobila niz francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Bez plakanja“. Pored ovog dela, na srpski su prevedeni i njeni romani „Moć muva“, „U društvu duhova“ i „Dobre duše“.
„Obojica su rođeni u selu u kojem se stvari beskonačno ponavljaju na isti način, bogati su u sjaju, siromašni u očaju; u samodovoljnom selu uskih vidika, gde je autoritet starijih nedodirljiv kao imetak (…), gde je svačija sudbina saopštena još na njegovom rođenju, i gde se ne dešava ništa što donosi i malo nade, i malo daha, i malo života“, ovako Lidi Salver opisuje sredinu u kojoj se odigrava veći deo romana, onu koju će vrlo brzo postati središte uzavrele revolucije. Opisujući potlačene, potpuno obespravljene ljude, inertne u njihovoj sudbini, sve dok ne krene veliki talas promene, Lidi Salver fascinantno oslikava trenutke pobune, istinskog zanosa i idealizma, ali i njegovog kraha. Ne libeći se da u potpunosti predstavi i zločine koji su proizašli iz revolucije, ali i još veće zločine koji su doveli do nje, Lidi Salver stvara istinsko remek-delo, priču o pobuni, svim njenim posledicama, ali i nadi koju je ona donela. Ništa manje i o načinu kako da se ludilo jednoznačnosti, pogotovo u današnjici, nekako prevaziđe: „I još gore, smatrao je da je usvajanje jedne dogme, jednog cilja, jednog sistema, i ignorisanje svega osim te dogme, tog cilja, tog sistema, najbolji put da čovek jednog dana postane zločinac.“
Naslov: Bez plakanja
Autor: Lidi Salver (1948-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2015
Strana: 212
Čitaonica, mesto za dobre knjige 