Jedna od bezbroj puta ponovljenih rečenica, toliko da je gotovo postala opšte mesto, svakako je ona čuvena Frojdova o detetu kao ocu čoveka. Upravo je Frojd u svojim radovima postavio detinjstvo kao osnovu razvoja čovekove ličnosti. Naravno, ova teorija je kasnije razrađena, pa određeni broj psihologa u današnjici govori da je detinjstvo gotovo jedini osnov čovekove ličnosti, anulirajući tako kasniji razvoj i iskustva. S druge strane, pogotovo u najširim krugovima, ovaj fokus na detinjstvo proglašen je za budalaštinu, pogotovo kada se govori o traumama doživljenim u ovom životnom dobu. Kako god bilo, shvatanje detinjstva, uopšte života deteta predstavlja jednu od stvari koje su tokom razvoja naše civilizacije doživljavale tektonske promene. Sve do skora, možemo slobodno reći do početka dvadesetog veka, negde je ta promena nastupila i znatno kasnije, na decu se gotovo nije obraćala nikakva pažnja, pogotovo u siromašnim sredinama. Ona su se rađala i odrastala prepuštena sama sebi, ali i umirala gotovo u istoj meri, najviše usled zaraznih bolesti koje su na sreću sprečene vakcinama i otkrićem brojnih lekova. I ne samo to. Dečji rad, nekada čak i u fabrikama, predstavljao je sasvim normalnu stvar. Jednu od najpotresnijih slika tog bezumlja dao je Dimitrije Tucović u članku „Mučenici iz leskovačkih fabrika“: „Deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina. Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Popović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.“ Koliko je istorija gnusna stvar, pokazaće nam to što su ove bitange u današnjici sudski rehabilitovane, njihovim potomcima se vraća imovina stečena na dečjoj krvi, a Iliću je čak podignut i spomenik u Beogradu. Ali da se mi vratimo na stvar. Od ovakvog postupanja prema deci u današnjici se odustalo, barem u razvijenijim zemljama. Zahvaljujući dobrim zakonskim rešenjima, ona su zaštićena od nehumanog postupanja i zlostavljanja. I roditeljski odnos prema deci je znatno promenjen, od nekadašnje nehajnosti ili strogog odnosa došlo se do pokušaja da se deci ugodi na svaki način, nekada pretvarajući taj odnos u potpunu grotesku. Možda je upravo zbog ovakve promene i toliko zanimljivo čitati kako je nekada detinjstvo izgledalo, pogotovo kada ti zapisi dolaze iz pera vrsnih književnika.
Pripovedajući o svom detinjstvu, Saramago nas na samom početku knjige „Male uspomene“ upoznaje sa dva mesta, seocetom Azinjaga, u kom je rođen, i Lisabonom, gradom u kom je proveo najveći deo svog života i u kom se razvio. Ispisujući brojne epizode iz detinjstva, i to od okolnosti svog rođenja, priče o članovima porodice, prvim čitalačkim iskustvima, školskim danima, dečačkim avanturama, dobrim delom i o teškoj oskudici u kojoj je živeo, Saramago stvara upečatljive memoarske zapise.
Iako ovo delo sasvim sigurno ne spada u vrhunce Saramagovog stvaralaštva, na kraju to nije ni autorova namera, tome svakako i namerni naslov „Male uspomene“, ono pre sve pleni izuzetnim opisima sveta iz ugla deteta. Vraćajući se nekoliko decenija unazad, Saramago ispisuje pitku priču, lišenu odlika njegovog poznatog stila, prepunu pitoresknih opisa prirode, ljudi i brojnih mesta u čijem se čitanju istinski uživa: „Tokom mog detinjstva, prvih godina dečaštva, to siromašno i zaostalo selo, opasano žuborom vode i šumorom zelenila, sa niskim kućama okruženim srebrnosivkastim maslinjacima, katkad opaljeno letnjim suncem, katkad skočanjeno ljutim mrazem ili potopljeno vodom koja ulazi u kuće, bilo je kolevka u kojoj sam dozreo, torba u koju se mali kengur povukao da bi se ovaplotio, na svoju sreću, a možda i nesreću, u tiho, povučeno, usamljeno biće, jedino koje si mogao i postati.“
Žoze Saramago, jedan od najznačajnijih portugalskih pisaca svih vremena, rođen je u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla automehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova, napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram zvanične istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju „Lagune“.
Pripovedajući o svom detinjstvu, provedenom najčešće u siromaštvu i pokušajima da se u teškoj oskudici nekako preživi, Saramago ipak uspeva da ova priča ne bude samo pripovest o teškoj materijalnoj situaciji, već raspričana skaska o svim segmentima jednog dečjeg života. Opisujući tako rana ushićenja, prve korake u shvatanju sveta, ali i razočaranja, prepreke i uspone, Saramago sklapa sjajne komadiće sećanja sjedinjene u izuzetan mozaik, memoarsku priču o tome kako je nastao jedan čovek: „Niko nije primetio da je dete već pustilo vitice i korenje, bio sam nežno seme koje je imalo vremena da oseti tlo pod svojim tanušnim i nesigurnim nogama i od njega primi, zauvek, iskonski beleg zemlje, tog pokretnog dna ogromnog vazdušnog okeana, tog blata, čas suvog, čas vlažnog, prožetog biljnim i životinjskim ostacima, otpacima svega i svačega, kamenih opiljaka, smrvljenih u prah, raznoraznih i kaleidoskopskih tvari koje su prošle kroz život i u život se vratile, baš kao se vraćaju sunca i meseci, poplave i suše, hladnoće i žege, vetrovi i zatišja, boli i radosti, bića i ništavilo.“
Naslov: Male uspomene
Autor: Žoze Saramago (1922-2010)
Preveli: Jasmina Nešković i Jovan Tatić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 175
Pročitajte i prikaz Saramagovog romana „Zapis o pronicljivosti“
Čitaonica, mesto za dobre knjige 