„Jer ništa nije ni dobro ni zlo, već ga takvim čini naše uverenje“, čuvene su Šekspirove reči iz „Hamleta“ koje su postale gotovo opšte mesto, pogotovo na internetu gde se – kako to obično biva – čak i citiraju potpuno pogrešno. Ipak, one su ne samo aforistična mudrost, već i najbolji pokazatelj različitih percepcija na stvarnost. Izuzetno je o tome Luiđi Pirandelo pisao u romanu „Jedan, nijedan i sto hiljada“, ali i Drago Jančar u knjizi „Te noći sam je video“ u kojima se daju dijametralno suprotne verzije istovetnog događaja. Sličnu stvar čini i Rejmon Keno u „Stilskim vežbama“, samo na drugačiji način, tj. kroz pokazivanje moći različitih pripovedanja. Ali da se vratimo na stvar. Kako je moguće da jedan događaj ima drugačiju percepciju u očima različitih ljudi, i to toliku da razlike nisu samo u sitnim detaljima, nego i u samoj prirodi tog događaja? Kao ilustraciju ćemo navesti sećanje na užasne zločine i pogrome tokom devedesetih godina na ovim prostorima. Jedan događaj, uzmimo za primer Srebrenicu ili Oluju, kod različitih ljudi će izazvati dijametralno suprotne emocije. Za jedne će to biti potpuna kataklizma, onima drugima skoro divna stvar. Odgovor leži u stavovima koje imamo i predubeđenjima, ali najviše u pitanju – koje se na nesreću isuviše retko postavlja – šta nam je to zapravo bitno? Ako se kao najveći ideal i životni cilj postavi apstrakcija – a ona je zaista takva – o državi, pogotovo nacionalnoj, onda ljudski život spram tog ideala suštinski ništa ne znači. Odmah da se bude načisto, ovo se ne odnosi samo na nacionalizam, podjednako to važi i druge ideologije. U ime komunističke ideologije ubijeni su milioni nevinih ljudi. Rasne teorije su, takođe, u smrt odvele još više ljudi. Ni kapitalizam, pogotovo onaj neoliberalni, ne preza od žrtvovanja dobrog dela populacije zarad „višeg cilja“. Ipak, ako upitamo bilo kog fanatičnog zastupnika ovih ideologija, da se ne priča tek o verskim fanaticima i njihovim ludilima, te žrtve su nebitne. Percepcija je takva, a u njoj i najveće zlo, da se vratimo na početak i Šekspirove reči, vrlo lako može da se premetne u dobro. Možda je baš zbog toga i toliko teško objektivno predstaviti istorijske događaje i ličnosti koje u sebi nose i dobro i zlo, a da se krajnja ocena njihove delatnosti ne svede na manihejsko biranje između te dve suprotstavljene kategorije. Baš to pokušavaju Ivo i Slavko Goldštajn u knjizi „Tito“.
Prateći Titovu biografiju, autori ove knjige nas u prvim poglavljima upoznaju sa okolnostima njegovog rođenje, prvim danima, školovanjem, ali i docnijim proleterskim danima. Sve to smenjuje Titov odlazak u Prvi svetski rat, učlanjenje u komunističku partiju i postepeni uspon u partijskoj nomenklaturi. Prekretnica je Drugi svetski rat u kom Tito stiče neprikosnovenu vlast koja će se održati naredne tri i po decenije.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi – uostalom, i ono što je izdvaja u moru knjiga napisanih o Titu – svakako je njena sveobuhvatnost. Na više od devetsto strana ove istoriografske studije dat je potpuni pregled jednog uzbudljivog života, ali i života koji je trajno odredio sudbinu ovih prostora. Nepregledan broj istorijskih izvora i svedočenja našao je mesto u ovoj knjizi, svedočenja ne samo o Titovom životu, već i njegovim postupcima koji su odredili jedno vreme, najviše postojanje druge Jugoslavije. O ustrojstvu te države autori knjige sjajno zaključuju: „(…) ta stabilnost sljedeća gotovo četiri desetljeća će počivati i na nekoliko čimbenika drugačijeg karaktera: na stalnoj indoktrinacija koju je proizvodio autoritarni režim i na duboko usađenoj ’ravnoteži straha’ od navodno ’povampirenog’ nacionalizma, na političkoj i ekonomskoj pomoći Jugoslaviji sa Zapada zbog njenog specifičnog položaja i djelomične otvorenosti, na relativno visokom standardu, kao i na suptilnim, a po potrebi i otvoreno represivnim mjerama discipliranja i eleminiranja ’državnih neprijatelja’. Naposljetku, počivala je i na Titovoj karizmi i njegovoj političkoj vještini“.
Ivo Goldštajn, hrvatski istoričar i diplomata, rođen je u Zagrebu. Nakon studija istorije predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Oblasti njegovog naučnog interesovanja su srednji vek, kao i istorija dvadesetog veka. Autor je niza studija i naučnopopularnih knjiga koje su zadobile veliku čitanost. Bio je ambasador Hrvatske u nekoliko zemalja.
Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je mnoštva radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.
„Fanatizam je teško sljepilo kod zdravih očiju, amputacija duše od kontrole koju čini razum, moral i istina“, ispisuju autori u ovoj knjizi. Priča o njemu gotovo je srž priče o Titu. Suštinski, Titov najveći uspeh je uspeh da se od sopstvenog fanatizma dobrim delom odvoji, i to tako što je napravio specifično državno uređenje, kog se zapravo i svi sećaju po dobru. Ukoliko bi se pamtio samo prvi deo njegove vladavine u kom je bio klasični diktator, to bi bila znatno drugačija stvar. Uzgred, to je i jedna od retkih stvari koje se mogu uzeti kao kritika ovoj knjizi. Dok se trivijalnosti, kao što je, recimo, Titov raspad braka sa Jovankom, opisuju na desetinama stranica, Goli otok je predstavljen samo na četiri strane, a da, recimo, obračun sa građanskom opozicijom – Pekić ni rečju nije pomenut – gotovo ni ne opisuje. Ali da se vratimo na stvar. Taj fanatizam, koji ipak do kraja nije pobeđen, sprečio je Tita da dopusti znatno raniju demokratizaciju Jugoslavije koja bi ako ne sprečila njen raspad, onda barem učinila da taj raspad bude što blaži. Opisujući Titove zablude i nepočinstva, ali i ogromne uspehe koje je on postigao, Ivo i Slavko stvaraju uravnoteženi prikaz ove nimalo jednostavne ličnosti, ispisan na izuzetan način. I najbitnije, ličnosti koja bez obzira na naša ideološka shvatanja tu pažnju istinski i zavređuje: „(…) i oni koji ga vole i hvale, i oni koji ga mrze, i oni koji ga za štošta smatraju zaslužnim, kao i oni koji mu mnogo toga stavljaju na teret, svi oni prihvaćaju činjenicu da je Tito bio velika ličnog svoga vremena, da je obilježio ne samo ne samo povijest eksjugoslavenskog prostora, nego i svjetsku povijest.“
Naslov: Tito
Autori: Ivo Goldštajn (1958-) i Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 911
Pročitajte i prikaze knjiga
„1941. Godina koja se vraća“ Slavka Goldštajna
i „Jasenovac“ Ive Goldštajna
Čitaonica, mesto za dobre knjige 