Nedavna sudska presuda po kojoj je jedan od najistaknutijih teoretičara zavere današnjice Aleks Džons osuđen da isplati višemilionsku odštetu porodicama žrtava jednog od masakra u američkim školama značajna je iz mnogo razloga. Na prvom mestu ona prikazuje bestidnost manipulanata, ali i njihov kukavičluk. Za one koje nisu ispratili ovu vest, Aleks Džons je u radijskom programu „utvrdio“ da je masakr u gradu Sendi Kuk u Konekitetu – u kom je automatskim oružjem ubijeno preko dvadeset učenika i profesora – zapravo izrežirana predstava u kojoj su žrtve bile „glumci“, baš kao i njihovi srodnici, a sve sa namerom tajnih centara moći – iluminata, Sorosa i ostalih dežurnih krivaca – da „poštenom američkom čoveku“ oduzmu njegovo sveto pravo na naoružanje. Da bi sve bude još gore, iako ovo već prevazilazi sve moguće granice, pobrinule su se pristalice ovog ludaka koje su porodicama žrtava godinama pretile, uverene da ih njihov guru ne laže. Tako su nesrećni roditelji pored nezamislivog bola zbog gubitka svoje dece trpeli i šikaniranje bolesnika koji su tvrdili da njihova deca uopšte nisu ubijena. Da sve bude još bestidnije, tokom nedavnog suđenja Džons je priznao da se masakr zapravo odigrao, misleći da će tako uspeti da zadobije blažu kaznu. Suštinski, ova priča, baš kao i bezbroj drugih, izmišljena je zarad profita. Aleks Džons je zahvaljujući njoj postao milioner, a kako podaci koji su u međuvremenu procureli govore, on je bio u kontaktu sa zaposlenima najveće američke logističke grupe koja zastupa „oružare“. Nije teško povezati ove stvari i shvatiti koliko je žudnja za profitom uništila svaki pomen morala. To će nam najbolje pokazati dve brojke o kojima Noam Čomski piše u svojoj novoj knjizi „Posledice kapitalizma“. Američki vojni budžet iznosi enormnih 750 milijardi dolara, dok je budžet za zdravstvo i nauku višestruko manji. Slična situacija je i kod nas. Budžet Srbije za vojne potrebe je, recimo, višestruko veći od budžeta za kulturu, a gotovo isti kao onaj za prosvetu. Države „nepogrešivo“ znaju šta je za njene građane „bitnije“. Delom iz tog razloga je i početni odgovor na koronavirus bio toliko slab, jer je novac dat za nebitne stvari. Naravno, ovo je samo u domenu spekulacija, ali zamislite koliko bi svet bio bolje mesto kada bi se umesto traćenja novca za ludačko naoružanje, koje uzgred ne donosi ništa drugo do patnju i smrt, taj novac dat za nešto što bi društvu zaista donelo neku korist. Možda je zbog toga i toliko bitna borba protiv naoružanja, ma koliko ona možda delovala unapred izgubljena. Priču o jednom od najvećih „protivnika“ oružja i zla koje ono donosi ispripovedao je Klaudio Magris.
U skladištu u kom je čuvao brojne eksponate, pripremane za muzej, izgoreo je tršćanski kolekcionar Dijego de Henrikez. Priča o njegovom smrti poprima gotovo trilerski oblik, zato što se govorka da je Henrikez posedovao imena stanovnika Trsta koji su učestvovali u uništavanju Jevreja tokom Drugom svetskog rata. Pripovedajući o toj misteriji, ali i životu čudesnog čoveka koji je celi svoj život posvetio sakupljanju oružja, planiranog da postane deo „Sveobuhvatnog Muzeja rata za dolazak mira i dezaktiviranje istorije“, Klaudio Magris ispisuje ovaj roman.
„Istina je, on nije verovao u smrt kada je živeo za svoj Muzej; želeo je da pokaže da su topovi, bombe i tenkovi bezopasne igračke, jer je smrt privid, delirijum straha, uma što veruje da može da ubije i da umre“, ovako Magris opisuje svog junaka. Kako je došao do tog shvatanja, ali i koliko ga je ono zapravo izmenilo, tema je ove izuzetne knjige. Kompoziciono rešena kao hronika jednog života, ali i brojnih priča o eksponatima muzeja koje junak prikuplja, ova knjiga predstavlja zanimljivu literarnu slagalicu, sjedinjenu sa nenadmašnom Magrisovom erudicijom, po kojoj je inače i poznat. Čvrsto držeći u rukama priču u kojoj se prepliću brojni predeli, vremena, ljudi, ali i Trst, grad koji postaje središna tačka koja na okupu drži sve pripovedne slojeve, Klaudio Magris stvara roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji nas mnogo čemu uči.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija predavao je modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Istorija je krasta od krvi, izgrebati je već je nemoguće, ali možda ispod te izrasline ima još života, voda što teče, srce koje voli i nema straha“, piše Magris u ovom romanu. Skidajući tu krastu, on nam zaista pokazuje život koji se nalazi ispod nje, i to kroz predstavu silnih zla počinjenih pomoću oružja. Utopistička ideja o muzeju rata koji bi ukazao na strahote oružanih sukoba i tako obezbedio mir san je junaka ovog romana. Za razliku od silnih bandita koji su se od rata i oružja obogatili, neke smo i pomenuli na početku teksta, Magrisov junak je dijametralno suprotan, samim tim i osuđen na prezir okoline, ali i na ništa manje nerazumevanje njegovih ideja. Opisujući taj mučan život (roman je delom zasnovan na stvarnoj biografiji Dijega de Henrikeza, čiji je san ostvaren posthumno u Trstu), Magris nam daruje roman koji na izuzetan način pokreće večitu temu mogućstva stvaranja nekog boljeg sveta, koja ipak verovatno nikada neće biti ostvarena. Najbolje to obrazlaže sam junak ovog sjajnog romana: „Kada bi mi svi dali vlastito oružje, kada bi sve oružje svega bilo u Muzeju, svet bi bio razoružan, konačno bi vladao mir. Ali bio bi nam potreban veliki Muzej, veliki poput sveta…“
Naslov: Obustavljen postupak
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231
Pročitajte i prikaze Magrisovih knjiga „Dunav“, „Drugo more“ i „Mikrokosmosi“
Čitaonica, mesto za dobre knjige 