Priča o starim, dobrim vrednostima, sledstveno tome i o starom, dobrom načinu života koji nekako treba vratiti postala je svojevrsna mantra – usudićemo se reći i opšte mesto – pogotovo kod pojedinaca kojima „promene“ koje vreme donosi nikako ne odgovaraju. Posebno je to primetno u promeni svojevrsne rodne i seksualne paradigme u kojoj se argumentacija o starim, dobrim (pre svega porodičnim) vrednostima predstavlja ne samo kao krunski argument, već i kao aksiom koji bi, jelte, trebao da završi svaku raspravu. Jedini je problem šta su zapravo te stare, dobre vrednosti? Još je teže odrediti šta su to zapravo stara, dobra vremena i da li su ona zapravo bila toliko dobra. Uzmimo samo kao primer bazične stvari. Prosečan životni vek sredinom devetnaestog veka iznosio je oko 40 godina. Za manje od jednog veka ta brojka je gotovo udvostručena. Boljitak su pre svega doneli lekovi i vakcine koji su drastično povećali životni vek i spasli milione ljudi od sigurne smrti. Tako su, recimo, gotovo iskorenjeni tuberkuloza, šarlah, male i velike boginje, bolesti koje su nemilosrdno kosile brojne ljude. Mala, ali potrebna digresija. Koliki je značaj ovih izuma najbolje će nam pokazati današnje vreme, i to na primeru roditelja koji su pod ludilom antivakcinalne histerije odbili da vakcinišu svoju decu, vrativši tako neke iskorenjene bolesti. Ali da se vratimo na stvar. Ukoliko bi se zaista vratilo staro, dobro vreme, živeli bismo znatno kraće, dobar deo nas bi podlegao bolestima u najranijem dobu i, što se neretko zaboravlja, živeli bismo znatno gore nego danas. Probajmo samo da zamislimo život bez električne energije, tekuće vode, u krajnje oskudnim okolnostima i u ništa manjem siromaštvu. To najbolje možemo videti upoređujući period pre i nakon Drugog svetskog rata. I pored liste nimalo dobrih stvari – mada je pravilnije reći zločinačkih – koje su urađene nakon 1945. godine (pre svega su to progon političkih neistomišljenika, krunisan gnusnim Golim otokom), nova vlast je uspela da emancipuje i opismeni najveći broj stanovnika, ali i da donose bolji život stanovništvu kroz ubrzanu industrijalizaciju i urbanizaciju. Brojke su neumoljive. Pred izbijanje Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji bila je nepismena gotovo polovina populacije, a već šezdesetih broj nepismenih se smanjio na 20%. Ti nagli skokovi najčešće su posledica istrajnog rada pregalnika koji su donosili ogromne promene, i to dobrim delom uz otpore celokupnog društva. Jedna takva velika promena dogodila se u Beogradu na razmeđi devetnaestog i dvadesetog veka. Priču o njoj, ali i o ljudima koji su je doneli, ispisuje Zorica Civrić Flores.
Prateći izgradnju beogradske komunalne infrastrukture, autorka knjige nam na njenom početku predstavlja stanje koje je vladalo krajem devetnaestog veka u gradu. Užasna prljavština, nedostatak vodovoda i kanalizacije, potpuno neuređen saobraćajni transport, sve je to rezultiralo krajnje tegobnim životom, ali i mnoštvom zaraznih bolesti. Da se to promeni trud ulažu pojedinci (pre svega tadašnji gradonačelnik Vladan Đorđević) koji pokreću pitanje izgradnje vodovoda, kanalizacije, gradskog saobraćaja i naposletku elektrifikacije. Prateći tri decenije koliko su ti radovi trajali Zorica Civrić sastavlja nenadmašnu hroniku infrastrukturnog razvoja jednog grada.
Koncipirana kao hronika planova izgradnje komunalne infrastrukture, baš kao i njihove realizacije, ova studija pre svega pleni izuzetnim istraživačkim radom autorke. Pažljivo proučavajući arhivsku građu i dokumente, Zorica Civrić Flores sastavlja knjigu sa mnoštvom podataka koji do tančina prezentuju izabranu temu, ali i u isto vreme otkrivaju mnoštvo manje ili gotovo nepoznatih podataka o Beogradu u prošlosti. Sve to prate sjajne ilustracije, koliko planovi, ništa manje novinski izveštaji i stare fotografije, koje još više pospešuju istinsko uživanje u knjizi.
Zorica Civrić Flores je istoričarka i muzejski savetnik u beogradskom Muzeju nauke i tehnike. Autorka je brojnih izložbi, monografija i naučnih radova, među kojima se posebno ističu radovi o počecima elektrifikacije i o Nikoli Tesli.
„Ne beše ni jednog jedinog stručnjaka. (…) Odbornici koji često nisu imali ni pojma ni o jednom opštinskom poslu, izigravali su Skupštinu u minijaturi. Razume se da su svi bili strasni partizani raznih političkih partija“, ovako Vladan Đorđević, gradonačelnik Beograda, opisuje stanje koje je u gradu zatekao. Pokušaj da se to promeni, ali i da se tadašnji Beograd izmeni i poboljša na bolje, gotovo je sasečen u korenu. Političke borbe praćene su nerazumevanjem i brojnim otporima, najvećim delom same države. Najbolje to ilustruje autorka ovim otkrićem: „O odnosu države prema osnovim potrebama grada govori podatak da je carina na uvoz cevi za sprovod vode plaćena za 80 odsto više nego same cevi.“ Ipak, sve te silne otpore, uključujući i silna kašnjenja, političke i finansijske marifetluke (jedan od njih autorka prenosi u knjizi: „Otvorenu ponudu za proviziju ako dobije posao nivelacije, Đorđeviću je dao inženjer Goldberg, angažovan na izgradnji železnice, što je Đorđević kao ’vrlo nemoralno’, rezolutno odbio.“), grupa izuzetnih pojedinaca je uspela da prevaziđe donoseći do tada neviđeni napredak u istoriji Beograda. Priču o njemu donosi Zorica Civrić Florens, govoreći u isto vreme koliko je ta promena zapravo bila velika, ali i kako je staro, dobro vreme, da se vratimo na početak teksta, nekada daleko od dobrog. U isto vreme koliko i velike promene ipak ne mogu da potpuno izmene vreme u kom se živi. Sjajno nam to ilustruje dnevnički zapis Pere Todorovića pomenut u ovoj knjizi: „Ali kakva mizerija – električno osvetljenje, a ulice pune blata. Palimo elektricitet da bolje vidimo đubre u koje smo zarasli.“
Naslov: Hronika izgradnje komunalne infrastrukture u Beogradu 1884-1903
Autor: Zorica Civrić Flores (1964-)
Izdavač: Muzej nauke i tehnike, Beograd, 2022
Strana: 416
Čitaonica, mesto za dobre knjige 