Bezbroj puta ponovljena priča o propasti knjige, prošlim vremenima u kojima se mnogo više čitalo, u kom se znao neki red, postala je opšte mesto. Da to, ipak, nije baš tako pokazaće nam brojevi. Kao nikada do sada u istoriji naše civilizacije knjige se štampaju, prodaju i čitaju. Kada bi se statistički upoređivali podaci, današnja književna produkcija je višestruko veća nego u prošlosti. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa preko dvadeset miliona stanovnika, godišnje je izdavano oko pedesetak romana domaćih autora. Danas je ta brojka samo u Srbiji, višestruko manjoj zemlji, petostruko veća. O broju prevedenih naslova tek ne treba trošiti reči. Ako se nekada godišnje izdavalo par stotina naslova, sada se ta brojka meri u hiljadama. I tu već nastupa problem. Kvalitet. Ako zanemarimo ideološku cenzuru, koja je itekako bila prisutna, prilikom nekadašnjeg objavljivanja knjiga vodilo se računa i o vrednosti onoga šta se objavljuje. I ne samo tad. Otkada knjiga kao medij postoji, prisutna je „briga“ o njenoj moralnoj i estetskoj „podobnosti“. To možemo videti već na njenim počecima. Dobar deo crkvenog klera krajnje je neblagonaklono gledao na Gutembergov izum, i to pod paskom biblijske sentence o „biserima koji se ne bacaju pred svinje“. Odatle je dobrim delom i proizašao toliki otpor prema prevođenju biblijskih i liturgijskih tekstova na narodni jezik koji je obeležio nekoliko vekova istorije, dovodeći do društvenih revolucija i brojnih sukoba. Tako, recimo, rimski papa Grgur piše: „Onima koji dobro razmisle o tome, biće jasno da je Bogu bilo po volji prikriti smisao nekih delova Svetog pisma, jer kad bi njegov smisao svima bio posve jasan, prostaci bi ga mogli obezvrediti, a priprosti ljudi toliko pogrešno shvatiti da bi ih ono odvelo u zabludu.“ Bilo je potrebno pet vekova da rimokatolička crkva prihvati promene na Drugom vatikanskom koncilu 1965. i da dâ dozvolu za upotrebu narodnog jezika. Naravno, ovo je samo jedan deo priče. Koliko se crkva, dobrim delom i država, borila protiv narodnog jezika, gotovo identična je bila borba protiv „prljavštine“ u literaturi. To je, recimo, bio jedan od glavnih argumenata oponenata Vuka Karadžića, posebno vidljiv u otporu prema njegovom prevodu Novog zaveta koji i dalje traje. Literatura mora da bude lepa, parafraziraćemo naziv čuvenog performansa Marine Abramović, geslo je svih „estetskih“ cenzora, koji su aktivni i u današnjici. Tako su, da uzmemo samo ovaj primer, u pojedinim američkim bibliotekama upravo ovih dana zabranjeni strip „Maus“, ali i dela Stajnbeka, Nabokova, Tvejna, Toni Morison… I to, naravno, pod obrazloženjem da ona svojom prljavštinom truju omladinu i pošten svet. Koliko je to zapravo zabluda najbolje će nam pokazati stvaralaštvo Lasla Darvašija.
Sjedinjene u tri celine – „Bog“, „Domovina“ i „Porodica“ – trideset i tri priče iz ove knjige nam predstavljaju Mađarsku u sadašnjosti, ali i tokom nekoliko pređašnjih decenija. Najčešće smeštene u mađarsku provinciju, ni u jednom slučaju tačno geografsku određenu, one pripovedaju o životima tranzicijskih gubitnika, mentalno zaostalih osoba, napuštenih staraca, bolesnih ljudi, zavisnika…
„Naposletku se i on osmehnuo. Skoro da se i nasmejao. Jer, u redu, zaista se ništa ne dešava, ali se ipak našale“, ovako Darvaši oslikava život svojih junaka. Polazeći od svakodnevnog, gotovo običnog, on naturalistički slika scene raspadanja gotovo celog društva. Pristup je sličan književnom stvaralaštvu još jednog velikog mađarskog pisca, Lasla Krasnohorkaia (nomen je stvarno, izgleda, omen), ali Darvašija od imenjaka deli koliko stilistički pristup – pre svega izražen u kratkim, gotovo potpuno ogoljenim (pre približnijim Agoti Krištof) rečenicama koje bez mnogo „pompe“ grade priču – toliko i krajnji rasplet bez mnogo „žaljenja“. Uostalom, ono nije ni moguće u svetu u kom ne postoji gotovo nikakva mogućnost promene: „Nikome još nije bio potreban. Uvek se menja ono što je potrebno. Ono što nikom ne treba može da ostane onakvo kakvo jeste.“
Laslo Darvaši, istaknuti mađarski književnik, rođen je u gradu Tereksentmikloš. Studirao je na Univerzitetu u Segedinu. Radio je kao novinar i urednik u nekoliko mađarskih listova. Objavio je preko trideset knjiga, za koje je zadobio niz mađarskih i internacionalnih priznanja. Na srpskom je objavljena i njegova knjiga priča „Nabaviti ženu“ (Arhipelag, 2010).
„Onaj ko je preživeo ovakve ili onakve izazove dvadesetog veka mogao je samo, natmuren, da se čudi. I verovao je, i nije, da je bilo svega onog što je bilo. (…) Ali ljudima ostaje jedno povratno pitanje. Zašto baš ja? To je temeljno pitanje ovog razdoblja, odnosno 20. veka. Pored čoveka ulice su meli smetlari tragedija. Zašto baš ja? Zašto ne neko drugi?“, ovako Darvaši predstavlja sudbine gotovo svih svojih junaka. Priče su to o poraženim ljudima, osuđenim na tavorenje u egzistencijalnim neprilikama, nesnađenim u ideološkim krahovima (posebno je dirljiva priča o nekadašnjem komunističkom „udarniku“ kom u stan provaljuje mlad razbojnik), ali i u ništa manjim ličnim porazima. Darvaši sve te sudbine oslikava naturalistički, gotovo bolno u potpunoj istinitosti, nekada čak i na granici čitaočeve izdržljivosti. I tu se vraćamo na početak. Darvaši je umesto lažne lepote, estetizovanosti zdrave nacije – ili klase – kako to obično biva, izabrao drugi put. Istinu. Ili u ovom slučaju prikaz poraza, ali poraza u kom još uvek ima života: „Ali ono što je nekad bilo, ostalo je živo, kao natrulo meso. Jer ono što trune, u tome još ima života, to znamo.“ O tom životu, često ruiniranom, duboko unesrećenom, nekada i potpunom prljavom, ali ipak životu koji se nekako živi, Laslo Darvaši je napisao ovu izuzetnu knjigu priča.
Naslov: Bog, domovina, porodica
Autor: Laslo Darvaši (1962-)
Preveo: Arpad Vicko
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 288
Čitaonica, mesto za dobre knjige 