Jedna od velikih slabosti nauke – uslovno kazano, mada je bolje reći prezentovanja naučnih dostignuća i teorija – svakako je nemogućnost približavanja većem broju ljudi, neretko i izazivanje potpunog kontraefekta kod najšire populacije. To se sjajno videlo tokom nedavne pandemije kada se dobar deo ljudi okrenuo potpunom šarlatanstvu, i to delom zbog nemušte argumentacije naučnika, pre svega zdravstvenih radnika. Problem je najviše bio u nemogućstvu davanja potpuno tačnih informacija zbog prirode samog virusa, ali i niza kontradiktornih stavova koji su nekada odlazili i do potpunog apsurda. I tu dolazimo do čudne situacije. Nauka koja sama po sebi predstavlja svojevrsnu potragu za istinom najčešće biva odbačena zbog nemogućnosti donošenja fundamentalnih istina. Pod njima pre svega mislimo na potpuno određene, nedvosmislene stavove, koji ne ostavljaju prostor ni za najmanju sumnju. Suštinski, ono što nauka nije, a što nikako ne može ni biti. Možda je to i odgonetka zašto je toliko pseudonauka „uspešna“. Ona za razliku od nauke daje krajnje jednostavne, nedvosmislene i, najbitnije, lake odgovore. Uzmimo opet kao primer nedavnu pandemiju. Umesto pokušaja da se zarazna bolest nekako zaustavi – što zahteva dosta truda – mnogo jednostavnije je reći da virus ne postoji i cela stvar je očas rešena. Identično je i sa medicinskim tretmanima, pogotovo onih težih bolesti. Umesto teške, neretko i potpuno nesigurne terapije, mnogo je lakše poverovati u to da će neki čudesni eliksir rešiti stvar u deliću sekunde, a to neštedimice koriste prevaranti koji brojne ljude vode u sigurnu smrt. Slična stvar važi i u istoriji, što je i naša tema. Tu je najbolje uzeti za primer nedavne ratove na ovim prostorima. Pokušaj da se objektivno posmatraju nekadašnji sukobi gotovo je smenjen crno-belom slikom stvarnosti, u kojoj su „naši“ anđeli, a „neprijatelji“ bestijalni zločinci. Tom, uslovno ga nazovimo, zovu pojednostavljivanju velikih događaja iz prošlosti poklekli su nažalost i dobrim delom istoričari. S jedne strane je pojednostavljeni tribalistički ili ideološki pogled na istorijske događaje, a sa one druge strane posmatranje istorije kao apsolutno nepromenjive kategorije, niza događaja koji nikako drugačije nisu mogli da se odigraju, baš kao ni da poprime drugačiji obrt. Kolika je to zapravo zabluda sjajno nam pokazuje Erik Vijar u knjizi „Dnevni red“.
Govoreći o anšlusu Austrije, prelomnom trenutku koji je odredio sudbinu novovekovne Evrope, Erik Vijar u „Dnevnom redu“ pripoveda o nekoliko manje poznatih događaja. S jedne strane je to ponašanje austrijskih političara, pre svega tadašnjeg premijera i predsednika, ali i samog Hitlera i njegovih najbližih satrapa. Opisujući haotičnost njihovih odluka, ali i cele nemačke vojske, oslikane najviše u zaglavljivanju tenkovskih divizija u „pohodu“ na Austriju, Vijar pokazuje koliko je to zapravo bila imbecilna družina, ali ipak družina koja je zamalo uspela da pokori svet, i to zahvaljujući ništa manjoj imbecilnosti druge strane, koja je takođe zadobila izuzetno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Pa ipak, većina ljudi provela je prepodne rmbačeći, zarobljena u onu veliku, prikladnu laž zvanu rad, u čijem se sitnim pokretima sabira jedna nemušta, dolična istina, i gde se čitava epopeja našeg bitisanja sažima u marljivoj pantomimi“, ovako Vijar opisuje dan u kom je počeo anšuls. Jezgrovite rečenice, u kojima se daje nenadmašna slika ne samo jednog trenutka već i čitave epohe, odlika je ove knjige. Neprestano balansiranje između fikcije i istorijskog fakta, ali i njegovog povezivanja sa docnijim događajima, još jedna je od draži ove knjige. Kao niko do sada, Erik Vijar je uspeo da poveže istoriju i književnost stvarajući, slobodno možemo reći, jedan potpuni novi književni žanr. Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod knjige.
Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“. Na srpskom jeziku je ove godine izašao njegov roman „Rat siromašnih“, takođe u izdanju Akademske knjige, koji je bio u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu.
„Ako zadignemo odurne dronjke istorije, pronaći ćemo ovo: hijerarhiju suprotstavljenu jednakosti i red suprotstavljen slobodi. I tako, zavedena uskogrudom i opasnom predstavom o naciji, predstavom bez budućnosti, ta ogromna svetina, nezadovoljna zbog prethodnog poraza, diže ruku u vazduh“, ovim rečima Vijar opisuje mnoštvo Austrijanaca koji su pohrlili da pozdrave Hitlera. Preuzimanje čitave jedne države bez ispaljenog metka, zametak jedne ludačke hegemonističke politike koja će celi svet baciti u užasni ponor rata, Vijar nenadmašno secira. Ono što je najbitnije, da se vratimo na početak, istorija za Vijara nije proces koji je sam po sebi određen. Naprotiv. Pokazujući kroz celu knjigu koliko je istorija zapravo bila haotična i koliko su sitnice mogle da promene stvarnost (kako sam Vijar kaže: „Najveće katastrofe često kreću sitnim koracima.“), on stvara potpuni novi pogled na istoriju, proizašao iz istorije kao nauke, ali nadograđen ne samo potpuno novim perspektivama, već i ispripovedan na potpuno genijalan način: „Nikad ne padamo dvaput u istu provaliju. Ali uvek padamo na isti način, smešni i u isti mah preplašeni. A tako bismo voleli da više ne padamo, zato se opiremo, urlamo.“
Naslov: Dnevni red
Autor: Erik Vijar (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2018
Strana: 146
Čitaonica, mesto za dobre knjige 